Овако одсликава свој живот Стаменка Филиповић (80). Она и њен годину дана старији супруг Драгољуб, са којим је у браку већ шест деценија, једини су мештани Маринковићке мале, засеока села Доброселице код Рековца.
Њихова ћерка Светлана одавно се удала, а син Радован, снаха Гордана и унук Филип живе у Рековцу. И они су се, као и многи други, иселили из овог прилично неприступачног села, до ког воде кривудави шумски путеви, иако је од града удаљено само 18 километара, колико има и до Крагујевца.
У Живановској мали остале су само три главе: Вукадин Арсић (84), родом из Надрља, његова свастика Зорка Живановић и Радашин Симић (89). 
- Дошао сам из грања у трње. Призетио сам се 1956. године, али ми је супруга умрла пре 13 година. Откако сам овде, памтим да је умрло 90 људи. Ето, и нас двоје овде чекамо смрт - каже Вукадин и показује нам кућу "што се претурила", у којој је живело двадесет чељади када је он дошао у село.
Вукадин каже да је школа затворена пре три деценије, а продавница деценију касније. Зато се у јесен снабдеју свим потрепштинама, јер током зиме нема силажења ни у Рековац, нити пак у Крагујевац.
- Комшија Радашин ми је причао да је после рата у школи било 65 ђака. У две мале живело је 70 људи. Радашин је знао сваки занат, једно време је радио у приватној фирми у Крагујевцу. 
Сад ни њега нема преко зиме, јер одлази код снахе и унука. Овај старачки и самотнички живот никоме не бих пожелео - вели Вукадин и додаје: - Ето и у Осретку живе браћа Стојадин и Миладин Живковић.

БЕЖАНИЈА
А некада су, барем по казивању мештана, људи бежали у ово село не би ли се склонили од Турака. Пре четири деценије почели су да беже од тежачког живота у овим гудурама и врлетима. Њихови полусрушени домови, које је обгрлило густо растиње, делују аветињски, а сивило буди чемер и депресију над њиховим животима обремењеним самоћом и старошћу.