СРОДНЕ ВЕСТИ

          ЈЕДИНИ странац професор фламенко гитаре на престижном државном Конзерваторијуму у Мадриду зове се Игор Недељковић, рођен у Лесковцу. Поред свирања инструмента, Игор студентима предаје и солфеђо фламенко, хармонију, музичку информатику, као и праћење играча на инструменту.
          Зарад поређења, еквивалент нашем Игору на Мадридској музичкој академији био би, рецимо, Шпанац на катедри Југословенске књижевности на предмету Народна књижевност.
          Шпански фламенко рођен је у Андалузији. Ова аутохтона култура шпанског југа датира отприлике од 1837, а кажу да је име добила од арапске речи "фелах-менгу", што значи сељак бегунац. Подразумева песму, игру, музику, сазревање, патњу. На Иберијском полуострву тврде да је она стил живота Андалужана.
          А Игор Недељковић потиче из Медвеђе. Рођен је у Лесковцу пре 45 година, а у Београду је живео од тренутка када је уписао основну школу. Гитару свира од своје пете године. Године 1978, када је у Центру "Сава" први пут видео наступ славног Пака де Лусије, одлучио је да постане фламенко гитариста.
          Прве шапанске акорде учио је од тета Олге са Дорћола, а затим су му трикове фламенко свирања показивали чувени београдски учитељи гитаре Драган Николић и Далибор Ђујић.Недељковић каже да на Конзерваторијуму гитаре у Кордоби, у срцу Андалузије, тамошњи професори студентима показују исте свирачке тајне које су њему у Београду показала ова двојица учитеља.
          - У Шпанију сам отишао 1992, одмах пошто сам скинуо униформу ЈНА - започиње причу Недељковић. - Практично сам још у Вуковару купио карту за далеку земљу, и чим су нас пустили из војске обрео сам се у Мадриду. Никога нисам познавао, а првих 20 дана живео сам код Корнелија Бате Ковача. Ни њега нисам познавао, али сам га контактирао телефоном када сам стигао у престоници Шпанији. Он ме је довео код њега док се не снађем. "Шифра" упознавања била је музика.
          Фламенко музика и плес, као аутентични андалузијски израз живота, доводе се у везу с кафеом "Сантрас" у Кордоби половином 19. века. У њему су наступали Цигани, али проблем је био у томе што њихове трупе нису могле да се навикну на дисциплину, односно да сваке ноћи долазе на наступе. У Гранади 1922, у палати Алхмабра, чувени композитор Мануел де Фала и песник Федерико Гарсија Лорка организују прво такмичење фламенко извођача, а после ову културу прихватају и промовишу по целом свету Салвадор Дали, Пабло Пикасо, Жан Кокто...
          - Фламенко је ватромет боја, мириса, звукова и покрета живота - објашњава Недељковић. - Може се рећи да је он страст која се пева, свира и игра. Срећом, изашао је из кафеа и закорачио у институције шпанског друштва, што је показатељ да ће заувек остати традиција људи са Иберијског полустрва. Они га воле, промовишу и штите га кроз два највећа државна конзевраторија у Кордоби и Мадриду.
          Наш гитариста и педагог прича да за фламенко нису довољни само дамари, односно титраји душе. Према његовим речима, фламенко је велики рад. За докторат на фламенку у Кордоби, каже, положио је 43 испита пред највећим ауторитетима андалузијског културног израза. На катедру у Мадриду примљен је 2007, и данас, уз двојицу колега, ради са око 200 одличних гитариста. Када није сезона свирања, с гитаром проводи између три и четири сата дневно. Када подучава студенте, од пет до шест сати. А пред наступ вежба и до осам. Не сме више - да се не би повредио.
          - Највеће признање у каријери био ми је позив највећег гитарског композитора 20. века, Кубанца Леа Брауера, да уживо промовишемо његову плочу - наставља Недељковић. - Од хиљада добрих гитариста, он је одабрао мене. Затим сам у Каирској опери имао самостални наступ, а свирао сам и у највећим храмовима музике у Шпанији, Португалији, Француској. Размишљам о томе да дођем и у Београд.

          ИЗГУБИО КОНТАКТ С МАТИЦОМ
          Недељковић признаје да је изгубио контакт с матицом, јер у Србију долази на две године, па и ређе. Нашу музику среће на "Јутјубу", а с њом и младе и екстраталентоване ауторе који су се расули по свим континентима. Са Србијом њих веже само "ић" на крају презимена.
          - Гледао сам недавно Ненада Цекића на видео-каналу како демонстрира 45 техника гитаре. То што он ради је сам светски врх у свирању, а ми и не знамо ко је човек - прича Недљековић. - Има нас на Берклију, свугде где се свира.

          "ЕКАТАРИНА" И ВЛАТКО
          У избегличком пртљагу који је са собом донео у Шпанију 1992. била је музика "Екатарине Велике" и Влатка Стефановског. Српски гитариста, који је ову музику поделио са својом генерацијом шпанских музичара, истиче да је звук ЕКВ и на Шпанце остављао задивљујући утисак. Од популарне музике у Србији, Недељковић издваја С.А.Р.С., "Београдски синдикат", Јелену Томашевић... Њихове песме могле би да буду светски хитови - тврди он.