СРОДНЕ ВЕСТИ

          ЈОШ је Исидора Секулић написала есеј "Забележити име Смиље Ђаковић", а ми то нисмо учинили. Ако и јесмо, онда је то било онако у ходу. Нисмо научили нити схватили због чега је ово име значајно. Али оно, на срећу, није промакло др Зорици Хаџић, која је чврсто решила да загребе испод површине и сазна све што се могло сазнати о власници угледног међуратног часописа "Мисао".
          - Причу бих почела од есеја објављеног 1946. године, који је остао недоречен и, донекле, неправедан - каже саговорница "Живота плус". - Веома је лепа намера Исидоре Секулић да од заборава сачува име Смиље Ђаковић, истакне њено прегалаштво, наброји заслуге и карактеристике. Поменула је том приликом да се она огледала и у књижевности и да је неколико њених приповедака објављено у часопису "Мисао", под "измишљеним именом". Похвално је и Исидорино залагање да се макар једна од ових прича издвоји и објави под правим именом и запамти да је и Смиља Ђаковић писала.
          Исидора је, међутим, заборавила да наведе под којим је то псеудонимом она писала, па је овај пропуст исправила Јелена Скерлић Ћоровић. Тек из њених сећања, са највише изнетих података, назиремо контуре ове изузетне личности. Ту сазнајемо да се као Јованка Петровић потписала испод три приповетке: "Послератни путници", "Ујак Аксентије" и "Безвлашће", које су објављене у њеном часопису.
          "Мисао" је углед стицао у периоду између 1919. и 1937. године, када је излазио. Сувишно је написати колико је несвакидашње тада било да власница буде жена. А, Зорица каже да су само околности учиниле да она буде потписана под том функцијом, уместо да се истакне као "добар дух папира".
          - Она је у часопису обављала све послове и бринула све бриге. Прикупљала је сараднике, старала се о писцима, сакупљала претплату... Чинила је све како би опстао. Необична и несебична Смиља Ђаковић свакако није била специфична власница, чије је име само фигурирало. Она је била много више од тога. Занимљиво је да је чак и Тину Ујевићу нашла, истина краткотрајно, "ухлебљење" у редакцији. Пошло јој је за руком и да га за кратко "преобрази", када му је дала чисто одело и обућу. То је трајало док њему није дојадило "уљуђивање", те јој је љутито рекао: "Нисте ви Петар Велики да бријете људе" - прича Хаџићева.
          Сазнајемо и да је њена брига о писцима ишла дотле да им је стрпљиво помагала и током стварања књижевних дела. Увек је била спремна да прикупи материјалну помоћ и грађу за оне којима је то потребно. Имала је несебичан порив да помаже.
          Јелена Скерлић Ћоровић наводи да је Смиља писала и песме за децу, које је штампала у једном дечјем листу.
          - У истом тексту проналазим и податак да је написала и роман, али ми је непозната судбина тог рукописа. Надам се да је негде сачуван и требало би га потражити. И Исидора Секулић и Јелена Скерлић Ћоровић казују да је била изузетан усмени приповедач. Наговарале су је да пише мемоаре - каже Зорица.
          Неправедно је то што се о њеном животу готово ништа не зна. Чак ни година рођења и смрти.
          - Нисам видела ниједну њену фотографију. Сачуване су једино карикатуре Бете Вукановић и Љубице Филиповић, на којима се налази Смиља Ђаковић - каже Хаџићева.
          Оно што нашој саговорници није непознаница је то да је била вереница брата Владислава Петковића Диса и посредник приликом упознавања песника "Тамнице" и његове будуће супруге Христине. Колико је бринула о другима, јасно је и по податку да је у Првом светском рату радила као болничарка. Тада је прележала и тифус и рекуренс, а једва је извукла живу главу из Топличког устанка.
          Била је веома необична жена за време у којем је живела и по томе што је била међу првима које су ошишале косу на кратко. Савладала је обућарски занат, завршила лаборантски курс. Њено понашање било је оригинално и неуобичајно за тадашњи Београд.
          - Имала је непресушну енергију и радила увек како би другима помогла. Живела је за друге и гледала да свима буде добро. Њена доброчинства су се брзо заборавила. Умрла је у беди током Другог светског рата - каже Зорица.
          Саговорница "Живота плус" за крај овог разговара оставља једну интересантну причу о власници часописа "Мисао":
          - Професорка Горана Раичевић ми је скренула пажњу на један изузетан детаљ који се највероватније тиче Смиље Ђаковић. Иво Андрић је према њој обликовао лик Јованке у својој "Госпођици". Да подсетимо, псеудоним Смиље Ђаковић био је Јованка.

          ЕЛИТА У РЕДАКЦИЈИ
          ЧАСОПИС "Мисао" је био веома значајан у међуратном периоду српске књижевности, а уређивали су га Сима Пандуровић, Велимир Живојиновић, Ранко Младеновић... Жеља власнице Смиље Ђаковић је била да пружи прилику и младим књижевницима.
          У часопису је обрађиван широк дијапазон тема, од научних, културних, филозофских до географских. Када се то узме у обзир, као и чињеница да је окупљао угледна имена, већина се слаже да у свом времену може да се пореди једино са другом серијом "Српског књижевног гласника" и "Летописом" Матице српске.