СРОДНЕ ВЕСТИ

          ДОК свет из употребе избацује цигарете и поезију, славни амерички песник Џером Ротенберг (84) не хаје за то. У хотелу "Парк" кроз колутове дима и уз кафу, један од најважнијих песника САД, за "Новости", тврди да ће поезије бити док је људи.
          Гост Београда и фестивала "Светски дан поезије" у Културном центру, иза себе има више од 70 објављених збирки песама и неколико десетина преведених наслова и састављених антологија. Рођени Њујорчанин, живи деценијама у Сан Дијегу, чиме је, каже, спојио најбоље од две америчке обале.
          Америчким читаоцима први је представио Гинтера Граса и Пола Целана. Сковао је термин "етно-поетика", а у англосаксонски књижевни канон увео је поезију Индијанаца, потиснутих староседелаца Северне Америке.
          - Током педесетих и шездесетих 20. века, покушавали смо да "отворимо" поезију, да у њу укључимо нове форме и визије. Када сам почео да скупљам и преводим дела америчких Индијанаца, све то сам нашао у њиховим песмама. Први сусрет са стваралаштвом староседелаца био је изненађујући. Прави шок препознавања - каже Ротенберг.
          * Због чега?
          - У тој поезији било је нечег веома блиског не само традиционално прихваћеној поезији, него новим формама које су развијали и с њима експериментисали авангардни песници тог времена.
          * У антологију светске поезије ставили сте Васка Попу и Вука Караџића...
          - Стигао сам први пут у Београд 1981. Остали смо три недеље и путовали по Југославији, обишли Сарајево, Сплит, Дубровник, Љубљану. Био је то дугачак и веома занимљив пут. Радио сам тада на проширењу књиге Technicians of the Sacred, колекције афричке, америчке, азијске и поезије Океаније. Реч је о антологији усмене, традиционалне поезије из целог света. Склапао сам европски део. Сећам се посебно два песника: Васка Попе и Миодрага Павловића. Укључио сам се са Павловићем у превод српских народних песама које је сакупио Вук Караџић, за антологију, а посебно ме је интересовала историја Вуковог рада.
          УГРОЖЕНА ВРСТА- Мора се признати да је поезија у најдубљем смислу угрожена врста уметности, да је у опасности, и могла би да нестане. Али не верујем у то. На овај или онај начин увек ће постојати у културама и друштвима, и ја се трудим да тако остане, скупљајући и пишући песме. Нема народа на свету без поезије. Она ће преживети, као што каже стара индијанска песма: "Живећемо поново, живећемо поново!" - каже Ротенберг.

          * Познајете ли савремену српску поезију?
          - Не много, осим Попе. Он је стекао много пажње у Америци, захваљујући америчком песнику српског порекла Чарлсу Симићу, који га је преводио. У своју антологију уврстио сам фолклорни део Попиног рада.
          * Како да се српска култура избори са доминацијом западне?
          - Богата културна прошлост у Србији може да има и богату будућност. Ако је могуће треба спојити локално са глобалним, што увек може да створи нешто сјајно.
          * Може ли поезија да направи разлику у данашњем свету?
          - Може! Мени је променила живот. Гледајући историјски, правила је велику разлику, али тешко је рећи да ли је то случај и данас. Зависи какву дефиницију поезије узимате у обзир. Постоји подручје популарне поезије, која је мењала и мења ствари, утиче на колективну машту. Песме рокенрола су промениле људе. Свуда видимо доказе тих промена. Поезија може да буде и врста отпора, андерграунда, глас људи који покушавају да промене своје животе и своја друштва, и то је непроцењиво.