У ЖИВОТУ сам добио много значајних награда, али мислим да тек треба да урадим нешто велико, нешто право, како бих могао да ставим печат на своју каријеру. Али, печат је ту, а што се тиче оног нечег великог, има времена - рекао је Драган Николић примајући признање Златни печат, које му је пре неколико дана доделила Југословенска кинотека за допринос филмској уметности.
          Глумац који је одиграо више од сто филмских ликова, сарађивао са највећим југословенским и српским редитељима (од Живојина Павловића, Фадила Хаджића, Влатка Гилића, Бате Ченгића, Милоша Мише Радивојевића, Боре Драшковића, до Горана Марковића, Ватрослава Мимице, Вељка Булајића, Лордана Зафрановића, Горана Паскаљевића, Слободана Шијана, Емира Кустурице...), остао је до данас један од ретких уметника који себе никада нису оспорили ниједним гестом, ни професионално, ни приватно. Јер, како каже у разговору за "Новости", достојанство је мера ствари, а њему је највећа амбиција у животу била и остала да се - не избрука.
          * Имате Златну арену у Пули, Октобарску награду Града Београда, Награду "Цар Константин", Награду "Павле Вуисић" за животно дело... Кад подвучете црту, можете ли да кажете да, то је то?
          СУЗЕ МОГА ЈАСТУКА* ДОКЛЕ сте стигли са аутобиографским филмом који припремате?
           - Радим интензивно, али не бих то назвао аутобиографијом. Више је реч о цртицама, сегментима из живота, које сам записао, и још записујем. Волео бих да то направим искрено, да ништа не улепшавам, и што је занимљиво, прво желим да снимим филм, па да онда на основу тог сценарија направим књигу. Има разних поглавља у том рукопису, једно од њих, ако причамо о искрености, зове се "Сузе мога јастука". Ту је и поглавље "Париз - град моје светлости", пошто га сви својатају, а ја имам посебан разлог да га тако зовем. Али, не пишем у континуитету, не журим. Кад сам почео да се бавим том идејом да снимим филм, мислио сам да ћу играти самог себе. Али, сада видим да ћу ипак бити наратор, и да сам већ матор.
          - Могу, заиста. Немам шта да пребацим ни себи, ни другима. Мислим да сам чак имао среће у каријери, и да ми је тај добар сплет околности од самог почетка био наклоњен.
          Од тога да као млад, анонимни глумац добијем главну улогу код Живојина Павловића 1967, у филму "Кад будем мртав и бео". Жика ме уопште није знао, до тада сам мало играо у позоришту, а на филму ме је приметио у "Деци војводе Шмита" Владимира Павловича. 
          Он је то касније испричао у својој књизи, да је видео да у нека три кадра привлачим пажњу и нешто радим, и да му је то било довољно да ми да улогу Джимија Барке. 
          Било је то врло храбро од њега, али ето, мислим да се није кајао што је ризиковао.
          * Филмови у којима сте играли, поготову они из периода "црног таласа", ушли су у антологије као златно доба домаће кинематографије. Ви сте звезда тог најславнијег периода?
          - Кад бих био нескроман, могао бих да кажем да сам некако био звезда "црног таласа" - "црни талас" ме је родио, доста сам играо код редитеља који означавају ту продукцију, "црни талас" ме је обележио на неки начин.
          И није случајно, мислим да је то нека симболика, што смо Златни печат Кинотеке ове године добили Гордан Михић и ја - сценариста првог филма у коме сам играо био је управо Михић, заједно са покојним Козомаром.
          * Једном сте рекли да сте сањали своју професију. Да ли су се испунили сви ваши снови?
          - Јесам сањао посао којим ћу се бавити, то је истина. И моји су се снови испунили. Као глумац веровао сам у себе, имао сам жељу да победим, али и да победим себе. А и то може да буде опасно - ако ти се испуне сви снови, постане досадно. Мени још није досадно. Ја сам кроз читаву каријеру настојао да, на неки начин, у себе уткам оно што је писало на шпици првог филма у коме сам играо. А писало је: "И кад будем мртав и бео, ја бих ипак хтео да каква-таква светиљка будем."
          * Колико вам импонује што вас генерације и генерације људи на овим просторима и данас воле, и што се о вама увек говори с великим поштовањем?
          - О томе не могу да говорим, мада на неки начин осећам наклоност публике. Али, и то је двосекли мач, некада не ваља ни када те људи много воле. Грешке које сам правио у животу нису биле судбоносне, па у своје успехе убрајам и критичне ситуације које сам успео да превазиђем.
          * Победник сте?
          - Можда нисам из свега изашао као победник, али и искуство је врста победе. А и живот и глума су побеђивање без победе. И опет се враћам на срећу - не само што сам на време кренуо да радим, него још нисам престао. И тек се спремам за неке подухвате. То је оно што је важно.