МАГАЗА

МАГАЗА
МАГАЗА у Мишљеновцу

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА
НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА МАШИЋА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА СЛОБОДАНА МАШИЋА

Zaostavština Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” Gospođa Saveta Mašić je na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, odlučila da „Adligatu“ pokloni deo svoje zaostavštine u koju je uključena i zaostavština njenog supruga Slobodana. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966-2016), arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga, kao i deo njihove lične biblioteke, između ostalog više stotina knjiga sa izuzetno važnim posvetama autora. Zbog svog plemenitog čina, gospođa Saveta Mašić je dobitnica Povelje zahvalnosti, priznanja koje se dodeljuje zaslužnim članovima „Adligata“.

Translate - преведи

ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

Листајући "Заветине", књижевну периодику и ... I (03)

Покрећемо овде нову страницу, посвећену листању дневне штампе, књижевне и електронске Србије, у Србији и шире......

..
..



NAJDUŽI DAN MOG ŽIVOTA / Tanasije Mladenović
……...................................................................
..........................................................................
Naposletku, sunce je zašlo i noć je pala. Ako iko od preživelih bude ikada tvrdio da je imao neki duži dan u svom životu od ovoga, ne treba mu verovati. Ali, u zaborav te vrste uopšte nisam siguran. Naš najduži a možda i najteži dan jeste i biće 14 jun 1943 godine. Spuštamo se polako i oprezno nadole. Izvukli smo se a da Nemci opet nisu osetili naše prisustvo. Mnogi drugovi su bez oružja, neki i lakše ranjeni, ali svi sa velikim olakšanjem i radije prihvatamo neizvesnost sledeće noći no čamljenje ispod nemačkih položaja. Šuljamo se niz strminu, saplićemo o kamenje i klade i rasuto granje, o male žbunove i neravnine po tlu, ali srce samo što nam ne peva. Mora, teška i duga, prošla je već i mi smo, bar zasad, laki kao pero, bodri i spremni na sve. Ne znam koliko je dugo trajalo spuštanje prema reci, ali mi se sve čini da smo negde pre ponoći izbili u neposrednu blizinu puta Tjentište — Suha. U jednom trenutku mletesmo prosto na neku žicu koja je bila odignuta od zemlje u visini čovečijeg pojasa. — Telefon! — viknu neko. — Ima li ko kakav nož? — upita visoki i kiupni Jauković, osvrćući se oko sebe. Dadoh mu nož koji sam stalno nosio uza se, zlu ne trebalo, i on poče žustro i nerzovno da seče žicu. Trebalo je onemogućiti Nemcima da se telefonski sporazumevaju u trenutku kad prelazimo reku. Prva desetina, nešto malo udesno od naše, izbi na put. Jaukovićeva i moja takođe, ali malo ulevo od prve. Međutim, nismo čestito ni stupili nogom na put, kad se osu uraganska mitraljeska vatra iz pravca prve desetine. Svetleća municija zapara noćnu tamu. Začuše se jauci, šuljanje niz obalu reke, pljusak talasa. Sve se izmeša i uskovitla, tako da niko više nije znao ni gde je ni šta je, nego je što pre grabio da se prebaci na drugu obalu. Mnogi su te noći potonuli u talasima Sutješke ili poginuli, među njima i Vesa Masleša. U jednom trenutku neko me dograbi za ruku, voda nas povuče, noge se skliznuše po glatkom kamenju na dnu reke, zrna zafijukaše iznad glava, ali se nekako i nepoznati drug i ja održasmo i predosmo na drugu stranu. Druga strana bila je, međutim, pravi stenoviti zid, obrastao ovde-onde kržljavim rastinjem. Popeti se uz njega, iznemogli i gladni kakvi smo bili, značilo je putovati do zore. I do z o re smo i putovali, puzeći, hvatajući se za visoku travu, za šiblje, za granje, ranjaveći i ruke i noge, gruvajući naša izmučena tela po tvrdom tlu u borbi za očuvanje golog života, gole egzistencije. Svaki je od nas te noći bio sam sa sobom i, hteo ne hteo säm sa sobom rešavao osnovnu tajnu ljudskog bitisanja: živeti uprkos svemu, preživeti ma šta se isprečilo pred tobom. Kad je svanulo, mojih jučerašnjih drugova iz desetine nigde nije bilo. Preda mnom je ležala šuma Perućica i pustoš nepoznatog predela iz kojeg se, u daljini, visoko, visoko, izdizala silueta Volujaka. Iz kanjona se odjednom pojavila jedna omanja grupa partizana. Bile su to, koliko sam video, neke drugarice bez oružja i trojica drugova. Među njima Lidija Jovanović, dve mlade devojke iz Pipera, Iko Mirković, stari Vučina Vučinić, svi crnogorski partizani, i jedan drug, takođe Crnogorac, obućar, ranjen u levu ruku. Malo zatim pozavio se i dotadašnji načelnik štaba Treće divizije Rudi Primorac, potpuno oslabela srca i onemoćao, tako da je jedva hodao. U onoj pustoši bili smo sami sebi i Treća divizija, i brigada, i bataljon, i četa. Iko Mirković, ranjeni obućar, i ja jedini smo bili kompletno naoružani i sposobni za borbu. Primorac predloži da se kako-tako organizovano vojnički krećemo, pa zatim dodade da bi ja trebalo da preuzmem komandu nad našom malom kolonom. — Pa zar da, pored profesionalnog vojnika i načelnika štaba, komanduje politički komesar? — primetih polušaljivopoluozbiljno. — Neka komanduje! Kao komesar, znaće šta treba raditi i uraditi, ako bude nužde! — odgovori Primorac i umorno mahnu rukom. I, tako, ponovo kretosmo u neizvesnost.  Tanasije MLADENOVlC
         
________    * izvor: SUTJESKA , zbornik, knj V, VOJNOIZDAVAČKI ZAVOD JNA „VOJNO DELO" BEOGRA D 1 961, str. 539 – 549; 548-549 , http://www.znaci.net/00003/441.htm

           ЛеЗ 0016453      


                        БРАНКО ПИРГИЋ - МНОГО ТЕО, МНОГО ЗАПОЧЕО, 
ЧАС УМРЛИ ЊЕГА ЈЕ ПОМЕО...

САН:    Откуда то да сте се тематски окренули нашем селу, или пре свега, нашем сељаку и његовом животу у срцу Србије? Да ли је то Ваш дуг према завичају, или је то жал за детињством и временима која су помало заборављена?
To je  и дуг према  завичају и сећање на детињство. Ја сам се родио и одрастао у кући која је на Јадру - једном енергетском чворишту Ваљева у коме су се укрштали село и град. То је данас све ишчезло - а памћење је остало. И како време одмиче слике тог прохујалог времена постају све живље и упечатљивије. Сељак наш насушни је онај угаони камен кога одбацисмо. „...кад кажемо народ ми и даље мислимо на сељаштво. Оно је некад било све: градитељ државе, стуб привредне делатности, залога традиције, чувар морала, ударна снага војске, ослонац Цркве, творац доброг језика- каже негде Милован Данојлић и додаје - већ стотину година тај се идеални ентитет распада; сеобе у туђину и силазак у град, докрајчиле су га...највећи догађај 20 века код нас био је пропаст села и патријархалне заједнице“. Сељак је за мене она искра у тами, зрно светлости које ваља похранити и неговати  у сећању и кроз све облике културе и традиције. Пробљескује нешто из незнаних дубина: ни твоје ни моје - а сија! То нешто је сељак. Јер, не заборавимо, сви смо ми сељачког порекла и сви носимо успаване слојеве искуства наших предака. У том искуству су тајне шифре нашег постојања, скривени путокази кроз  лавиринте живота.

САН:    На чему сада радите и да ли ће бити нових књижевних тема?
Jа увек радим на неколико пројеката. Покушавам да реконструишем причу о мојој породици  кроз сећања, фотографије и  породичне архиве. Покушавам да уобличим и једну књигу књижевно-критичких текстова (јер ја се том делатношћу бавим скоро четрдесет година). Приредио бих и записе из великог фајла који је насловљен Канадиана а који је испуњен дневничким записима, сведочанствима, преписком, путописним и прозним фрагментима насталим током мог живота овде у Канади.
САН:    Како оцењујете нашу књижевну сцену у Србији данас? Има ли нових наслова који су Вас последњих година одушевили и које бисте, као књижевни критичар, препоручили нашим читаоцима у дијаспори?
Књижевна сцена у Србији је разнолика и шаролика,  помало хаотична јер не постоји синхронизација између институција које се баве књигом и, шире, културом и вредносних система. Та сцена дели судбину читавог друштва  и није једноставно снаћи се у томе. Потребно је много рада на себи и велико искуство у познавању литературе да би човек имао некакву оријентацију. Ја имам своју поетику, своје омиљене писце и књиге и често им се враћам...пратим их и радујем се новим остварењима писаца које волим. Не бих да их овде набрајам нити да ишта препоручујем. Могу само да кажем да је наша књижевна сцена богата, вредна и динамична, поетички разнолика и да има одличне ауторе.
..
                                                                                                                 ВИШЕ

__________________________


САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ. 
Потписници захтева за оставку Управе УКС
и ванредну скупштину
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ. Потписници захтева за оставку Управе УКС
и ванредну скупштину
ВАНРЕДНО ИЗДАЊЕ,  Књижевне новине, Београдм 28 . 11 .2000. - Скуп или Скупштина;
Удружење и понижење, стр.3

ЛеЗ 0007393   
..

ЧИЧИКОВ ИЗ УКС ИЛИ О ЈЕДНОЈ УЗАЛУДНОЈ ТРГОВИНИ


ЧИЧИКОВ ИЗ УКС ИЛИ О ЈЕДНОЈ УЗАЛУДНОЈ ТРГОВИНИ/ Саша Јеленковић
ВАНРЕДНО ИЗДАЊЕ,  Књижевне новине, Београдм 28 . 11 .2000. - Скуп или Скупштина;
Удружење и понижење, стр.8

ЛеЗ 0007391   
..


РАЗГОВОР (НЕ)УГОДНИ ДРУШТВА СПИСАТЕЉСКОГ И ДРУГО

ВАНРЕДНО ИЗДАЊЕ,  Књижевне новине, Београдм 28 . 11 .2000. - Скуп или Скупштина;
Удружење и понижење, стр. 6
ЛеЗ 0007390   
..



ВАНРЕДНО ИЗДАЊЕ,  Књижевне новине, Београдм 28 !!.2000. - Скуп или Скупштина;
Удружење и понижење, стр. 5
Уредништво: Душан Т. Батаковић, Зоран М. Бундало, Александра Грубор, Слободан зубановић (оперативни уредник), славољуб Марковић, Ненад Милошевић, Божо Копривица (заменик главног и одговорног уредника), Јелена Латковић, Иван Растегорац, Борислав Радовић, Петар Цветковић (главни и одговорни уредник) 
ЛеЗ 0007389   
..

Једна превара или како је Џемс Џојс уз помоћ своје пријатељице Силвије Бич ојадио издаваче, а читаоце учинио непотребним ...
извор: штампано издање, Политика (факсимил), субота, 8. март 1997, 27 стр.
ЛеЗ 0007261  

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Постови (Atom)

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

Популарни постови

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више