МАГАЗА

МАГАЗА
МАГАЗА у Мишљеновцу

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА
НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА МАШИЋА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА СЛОБОДАНА МАШИЋА

Zaostavština Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” Gospođa Saveta Mašić je na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, odlučila da „Adligatu“ pokloni deo svoje zaostavštine u koju je uključena i zaostavština njenog supruga Slobodana. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966-2016), arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga, kao i deo njihove lične biblioteke, između ostalog više stotina knjiga sa izuzetno važnim posvetama autora. Zbog svog plemenitog čina, gospođa Saveta Mašić je dobitnica Povelje zahvalnosti, priznanja koje se dodeljuje zaslužnim članovima „Adligata“.

Translate - преведи

ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

понедељак, 14. март 2016.

Кашуби - најстарији народ у Пољској. Пољски Срби?

Гдањск -Када као туриста дођете у Гдањск и околину, не треба да знате пољски да би сте се споразумевали са локалним становништвом. Овде већину житеља чине Кашуби, стари словенски народ, који одлично разуме српски. Доктор славистике Душан Пажђерски је човек за ког се данас говори да је први свету открио овај нови народ.


Кашуби (Фото: Новости)
Кашуби (Фото: Новости)
„Дошао сам 1999. године из Новог Сада у Пољску да докторирам и упознао сам људе који одлично разумеју српски језик. То ме је привукло да истражујем и откријем да су Кашуби аутохтони словенски народ, који живи на најлепшим обалама Балтичког мора. У свом речнику имају фонд српске говорне традиције. Уосталом, Кашуби на југу Балтика, имају Српско село и Српско језеро „, открио нам је своју тајну везу са овим народом др Душан Пажђерски, који за себе каже да је Новосађанин.
Његова истраживања су показала да су Кашуби остатак средњовековног народа Поморјана, који је на просторе покрајине Помераније дошао пре Пољака.
Кашуби су били поморци, који су пословали са Бокељима. Приликом поделе интересних сфера на Версајској конференцији њихова област Померенија или Кашуба је додељена Пољској. За време Другог светског рата Кашуби су једини имали организовани партизански покрет. Данас их у Пољској има више од 5.000.
„Моје анализе су показале да се око 51.000 људи у Пољској изјаснило да говоре кашупским језиком. Сматра се да особа које су пореклом Кашуби у Пољској има око 300.000. Кашуби немају статус народа, већ регионалне етничке заједнице. Њихов језик као оргинална баштина има статус националног. Они су сачували своје етничке особине, јер вековима живе изоловано. Основали су град Гдањск. Увек су имали везе са српским народом. Једна од престоница кашупских кнезова у средњем веку звала се Београд. Тај град, нажалост, више не постоји“, открива нам др Пажђерски.
Кашуби су, кажу сами Пољаци, једини прави западнословенски народ. Религиознији су од Пољака. Наталитет им је прилично висок, иако су подвргнути асимилацији и емиграцији. Баве се пољопривредом и рибарством. Највеће пољске фабрике за прераду рибе и најбољи пољски приморски туристички центри су на Кашубима.
„По менталитету су слични Словенцима. Вредни су, предузетни, али су гостољуби као Срби. Њихова народна ношња личи на нашу. Одликује је народни вез, који имају српске кошуље, кецеље и доламе. Уз то, имају велико разумевање за српску историју. Један од највећих кашупских песника Станислав Пестка је за време кризе око Космета, превео и објавио песму Стефана Лазаревића “Речи на мраморном стубу на Косову”. А, први научно уређени кашупско-пољски речник Стефана Рамулта, који је 1893. године издала Пољска академија наука из Кракова, рецензенти су упоредили са “Српским рјечником” Вука Караџића“, казује Душан Пажђерски, иначе, велики пријатељ Кашуба.
Наш саговорник прећуткује да у тој вези Кашуба и Срба сам највише допринео. Пажђерски живи у градићу Вејхерову са Кашубама. Први је о овом народу написао стручне радове, а у Београду је, у издавачком предузећу “Алма” отворио Кашупску библиотеку. Уз помоћ Пројекта Растко 2004. године отворио је прву кашупску интернет библиотеку и тиме овај народ представио као своје научно откриће. За тај допринос народ Кашуби је др Душана Пажђерског наградио Медаљом Столема, коју је 2006. године добио и пољски премијер Доналд Туску, који је и сам Кашуб.
„Моји планови су да отворим прву катедру кашубистике на Гдањском универзитету и да припремимо Прву међународну конференцију о Кашуби, како би цео свет упознао овај народ. Како сам на последњем Сајму књига у Београду у госте довео издавача Јарослава Елварта, првог Кашуба који је посетио Србију, палнирам да доведем још неколико важних представника овог народа „, поверио нам се др Душан Пажђерски.
Средином мају ове године је са групом студената први пут у посету Србији дошла и мала група Кашуба. Делегацију је водили једини кашупски издавач и угледни пољопривредник, иначе сувласник једине кашупске приватне телевизије. Истовремено је одржана библиотечка конференција у граду Вејхерову, на којој су учествовали представници две српске библиотеке, из Чачка и Новог Сада.
За следећу годину, са културним центром из једне кашупске општине планирају се сусрети на којима би била разматрана мањинска права у Србији и Пољској, што Кашубе то посебно занима.
Пољски Србин
Др Душан Пажђерски је рођен у Зеници 1967. године у породици Леха Пажђерског, професора пољског језика. На рођењу је добио име Владислав.
Студирао је славистику у Београду, радио у новосадском Радију 100 и Матици српској. Отишао је у Пољску да изучава пољско-српски речник биљака. Ради на универзитету Гдањск, предаје граматику српског и пољског језика.
Истражује тајне кашупског језика. Објавио је “Антологија кашупске народне приповетке”, а ради први кашупско-српски речник.
         = извор: Васељенска тел.

Нема коментара:

Постави коментар

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић  ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ  ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

Популарни постови

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више