ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

уторак, 1. март 2016.

MOARA PARASITA : Лице


MOARA PARASITA : Лице / Белатукадруз


На самом крају календарског лета 2012. године, пре Мале Госпојине, изашла је из штампе најновија књига Белатукадруза (алиас М. Лукић, 1950 )  MOARA PARASITA : Лице, у издању „Едиције БРАНИЧЕВО“  (Библиотека AB OVO, књ. 24.)
Најобимнији део ове иначе изузетно обимне, али лепо одштампане књиге, 3/4 књиге , Прва целина, тј. Тамо где се секу месечева линија и стабло Посвећеног дрвета, чине песме везанога стиха. Белатукадруз их је писао далеко од очију јавности. Остало, тј. 1/4 књиге чине песме штампане у или у песниковим романима, периодици, или на другим местима, али сабране на једном месту представљају овог песника у новом, ласкавом светлу. Овом књигом, коју би пожелео сваки песник-перфекциониста, Белатукадруз се представља на начин значајнијих савремених европских аутора…
Књига садржи ефектан Пролог и још жешћи Епилог, где аутор проговара јетким језиком сасвим примереним   околности да су већину тих песама тек сада одштампаних, тридесет или четрдесет година након свог настанка, у песниковој 62. години живота, издавачи игнорисали, одбијали… Тако да је то, поред осталог, и веома потресан Каталог осујећеног песника
…Та књига, у свом коначном облику, овде, сва од понирања везаног стиха, стварана годинама и далеко од очију јавности, објављује, на свој начин:
Дошло је време да богови и полубогови Наметног века, политички бандити и песници оду у пензију!
Лудило и распамећеност Србије довело је на власт – фантастичну бирократију. Пуцао је њима прслук за српски народ – научили су да је народ ђубре. Најавангарднији и најмодернији песници су – типични представници конзервативизма.
Зашто песници послератне песничка Тројке, да не наводим друге, нису постали заиста и велики песници? То је смешно питање. Непотребно.
Зна се одакле потиче духовност (из губитништва!). Тзв. велики песници Наметног века не припадају стваралачким личностима усправног држања.
Припадају страшилима. Припадају (несрећним) добитницимаНаметног века.
Ма шта покушавали да докажу из петних жила актуелни уиниверзитетски професори књижевности – пре свега они којипредају ( тобож предају!) 20. век српске књижевности.
*
Досадно је међу тзв.  ауторитетима и надуваним величинама Наметног века – нема расапа мозгова. Нема искрености.Афирмисали су их они најгори
Они што су методично истребили оне најбоље међу Србима, или их екскомуницирали за сва времена, или их сатерали у злогласне логоре. Поверовали су у модерну поезију која лаже повлађујући свим својим измишљотинама.
Где су докази. Чинило се да су  добро сакривени, скоро уништени.Па ипак, нешто је претекло. Узмите случај, недавно обелодањен, шесдесет година после крађе рукописа књиге о српским реалистима,  Ве Глигорића и Живомира Младеновића, стравичан доказ о аутизму српске културне и књижевне јавности.  Доста има наследника Ве Глигорића, пресвучених, деструктивних, себичних и кратког памћења, али хитрих кад треба ударити подмукло. Припадају скоро нераскидивом ланцу српске редуковане културе и несреће.Можда је понеки од њих промумлао нешто о подземном комешању интелигенције у катакомбама и боксовима пакла. Они су се курчили, народски речено, и њихова суштина је у мајмунисању, калкулисању. Они су као и народ коме припадају, склони бешчашћу.
Курчили су се, да, гурали се у центар српског живота, неки су од њих били сасвим у центру, станујући на неком од оних брда са летњиковцима; волели су центар, зато што је он мучан, узбудљив, страшан, прљав, безнадежан. Центар је и у Србији, као и у Русији
Наметног века био ПАКАО. „
Тако пише Белатукадруз  (стр.306 – 308)  Као непоткупљиви песник-критичар, сведок првог реда.
…Већина песника (говорим о оним најбољим) обично појма немају о величини и дубини песничке снаге, којој је по величини и дубини равно једино читаочево памћење: памћење оног читаоца који је у свом бићу истовремено и лабуд, и рак и штука…
Ова књига се никада неће моћи објаснити до краја, јер онај који ју је стварао осећао се мозаички: као лабуд који тежи облацима, као рак који иде унатрашке, као штука која вуче у мутну дубину – и све то у једном бићу. Вероватно је Емерсон у праву када је једном приметио да је поезија била написана пре свију времена: и вероватно продрети у оне регионе, где је ваздух музика, где је сан истина, значи чути понеку од тих првобитних мелодија и вреди покушати и записати. Речи и песме су сасвим индиферентни облици божанске енергије… Фантазија, која тече, која се не мрзне, изузетно је важна, а најважније је не зауставити се код уобичајених значења речи или појмова, него их употребити за своје нове мисли…  (стр. 318)
   Белатукадруз
ПРОЛОГ
MOARA PARASITA

…I guardiani della note
con le lancio magnetiche
controllano il cerrchio
dell’ Universo,
lasciando spazi vuoti
tra ogni sincope fosforescente.
Distanti
come le tre torri
del Sogno.
Si guardano in silenzio
pensando la stessa parola.
Enormi giganti di ferro
ascoltano il fischio eterno
Distanti
come le tre torri
del Sogno…
Сада ми идемо тим „празним просторима“
Отац је једва вукао ноге,
и то не беше од вина које је попио
већ од старости и последица прележане болести
улазимо у круг који надзиру
стражари ноћи или духови предака
„Све то беше Лукићско“, отац показа руком са врха
Златног Расуденца:
„Бара, Просјане, Лакомица, Преко Пека, па уз реку
све до изнад Кесона и Старог Јаза, Турског Вира –
око тридесет хектара првокласне земље у комаду!“
Ишли смо према светлости… дефинитивнога.
„Јаз и воденица беху на нашем поседу,
зато су је звали од памтивека Лукићска.
Више од половине воденице припадало је нама,
а сада…погледај на шта све то личи!…“
Воћњак испред гробља у Поточићу.
Воћњак на врху Златног Расуденца
Млади брестови, огуљени кљуновима детлића.
(Змијче у трави!) (Дуга змија испод моста на реци!)
„Овде сам засадио жуту липу –  белу нисам могао наћи…
Ако поживим још пет година, купићу вам двадесет кошница.
Српска полошка…“
(Змија се увила око шљиве!)
„Најезда змија и бубашваба! Ове нису опасне.
Опасна змија шишти кад јој приђеш на три корака, дигне главу.
Од шарке се треба чувати и од поскока.
Од поскока се никад не бежи уза и низа страну брега.
Јер он се педа, лети као стрела.
Треба бежати брегом попреко, па кад се педне,
он се скотрља и човек може умаћи…
Равницом поскоку не можеш умаћи…!“
Отац је рекао: „Хајде да ти покажем међе
оног што није на продају,
да знаш,
да те не праве лудим
насртљиви…“
Ишли смо кроз тишину
с истом речју у мислима…
Постоје Врата Звижда
и чувају их
Стражари ноћи
с магнетским копљима
Ја сам их отворио
заувек.
Имати свој извор,
поток, или део обале реке
у коју се улива поток,
рибњак и букве праве као стрела,
воденицу поточару, салаш или бачију –
на обронцима Хомољских планина,
или на Мирочу, планини коју је вајао
Бог и о којој отац прича у заносу
и после четврт века –
То је оно на шта све чешће
помишљам, чак и кад личи на манастирски живот.
Немати ништа од тога, чак ни крдо
мирочких корњача – то одређује живот…
Мати је набрала нарамак дворишних јоргована
пред полазак на аутобуску станицу
и разговор о пчелама није започео случајно
(нисам ни слутио колико га тишти неизвесност будућности, проблем вечности):
Отац већ годинама баца дуге погледе у Будућност
и трза се ноћу од привиђења која га у сну море,
уздише у кревету као од пробада.
Али о томе ћути, или говори индиректно.
Он је видео оно што ће будући песници можда тек видети…
Тужна је судбина Цветајеве, Пастернака
и свих оних који нису писали за савременике
већ су се директно обраћали потомцима
Вратио сам се Овде где
Стражари ноћи
с магнетским копљима
надзиру круг
Света
И када сам заиста
провирио на мрачни таван
било је толико паучине
гушће од калуђерске браде
Прашина је била дебела и згодна
да се по њој оре
од јутра до мрака
И било је пуних најлонских кеса
признаница, диплома, похвала,
зарђалих кашика
Читавих свежњева
Преписке с нечастивим
И један прави змај
са Далеког истока
коме су мишеви
начели огњени реп
Секао сам паучину
као саће дивљих пчела
И подизао црепове
Пљуснула је светлост
Са светлошћу је почело
просецање кроз мрачну шуму
Буђење новајлије
Сва спавања личе једна на друга
а свака несаница је различита
Ово сам нашао
у најмрачнијем делу тавана:
Све таблете
које баба није попила
све шприцеве којима је нису боли
све пропуштено
све срушено
све промашено
и запетљано
све што се враћало
као несаница и кошмар
Зло је огромно,
али није у људима безгранично
Бог је навалио на читаве генерације
огромни терет
неред, мрак и ђубриште
И механички ритам распадања…
(стр. 7-11)
Књига се може поручити директно од  Књижаре "Бобок", тј. од аутора. 

Нема коментара:

Постави коментар

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић  ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ  ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

Популарни постови

ПРЕПОРУКЕ (01)

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више