ПРЕПИСКА

 Страница посвећена блиским бићима, минулих година, деценија, који су у међувремену променили свет. - Пре свега писмима, која сам писао, или која су била написана мени. која однекуд испливавају...

 

 (....)

 (Душану Стојковићу, Младеновац)

Бела ТУКАДРУЗ*

СТАРА МАТОРА ДУЊА И БАЈКУШ

ПОВОДОМ ПИСАМА МИТЕ РАКИЋА,

или НАД БЕЗДАНОМ ТЗВ. НОВЕ СРБИЈЕ

...Ракићева књига, има и других открића, важних за многе породице ових крајева, које су међу последњима ослобођене од Турака. Ракићева књига садржи и мноштво подстицаја за многа истраживања. Она није важна само за поједине породице родом са југоистока Србије, Нове Србије, новоослобођене, већ и за саму Србију, ону ужу, најужу. На токовима најдуже и највеће српске реке, Мораве. Она је важна, требало би да буде, колико прецима толико и савременицима „Отаџбине“, у којој је обелодањена, као и данашњем нараштају, веома заборавном, кратковидом и површном. Иако је био склон позитивној филозофији, социјалистичким идејама, Мита Ракић је био и побожан Србин, и просвећен човек. Он не скупља у Новој Србији само црквене књиге и старине, него и сведочи, доноси и оне драгоцености, какав је архимандрит Мисаил Цветковић Бајкуш. Или читав низ других драгоцености.

Шта је остало од таквог света, који је описивао Мита Ракић данас, или јуче?

Спуштајући се са Старе планине у сутон на Велику Госпођу 2014. године, ја сам се са својим сапутницама суочавао, као и на планини Радан, у подраданским селима, са неописвом тугом и – шумама, које свуда напредују.

Зашто се нико није сетио да Мити Ракићу подигне спомен-обележје у Власини, Власотинцу, Трну, Заплању? Прокупљу?

Или: Како је могуће да се код Срба у 20. веку наштампало толико глупости у облику књига, али не и писма Мите Ракића „Из Нове Србије“? Какве су то политике или предрасуде, или шта му већ драго, спречавали да се појави једно поновно критичко издање ове књиге?

Ову књигу треба прештампавати из просветних, завичајних, књижевних и научних разлога: колико ми и данас, то јест најшира јавност свеколиког српства, познаје тзв. Ракићеву „Нову Србију“? Зашто је она нека врста буџака, и непознаница?

Погледајте лик архимандрита Бајкуша, колико ту има нових сведочанстава и подстицаја! За разлику од богаташа после Првог светског рата, или моћника после Другог светског рата, или тајкуна српске транзиције , Бајкуш је неправедно заборављена личност (као уосталом и Ракић), пример духовника и градитеља српских цркава, човека који је савременији, чини се, од многих данашњих људи, поготову кад говори са оправданим бесом против Нове Дуње , и Старе Маторе Дуња, (Америке и Јевропе). Том духовнику, неправедно заборављеном, није недостајала национална идеја и осећање...

(Крајем септембра 2014, у дому мојих пријатеља са Радана)

ПОНОВО ЧИТАМ КЊИГУ ЂОВАНИЈА ПАПИНИЈА О ХРИСТУ....

Пуста земља?

Потес развалина?

Кога занима све то?

Поглед на југозапад?

Према Мустапићу?

Сам Мустапић?

Жута зона.

Продајем близу Мустапића

• виноград, потес „Умка-падина“ површине 12 ари;

• њиву, потес „Падина“, површина 20 ари;

• њиву, потес „Падина“, површина 12 ари;

• тел...

Заборави.

Заборавити много тога.

И те злокобне облаке што се ковитлају и долазе са северозапада

И те огласе, и све друге наде,

И преписку са тим тзв. Безбожником, профил какав сам упознао

У Србији. Апокалипсу. Црвеног „Дошљака“. Планету што се креће смером казаљке на часовнику. И доноси, можда, нови потоп?

Заборави.

Заборави и то. Јануар 1972. Јер личи на данашњу пустињу.

Рукопис о судбини, који се завршавао молитвом: Оче мој! Ако ме не може ова чаша мимоићи, Нека буде воља твоја.

Рукопис је био посвећен погрешном човеку, оном што је мислио да ћу постати адвокат у окружном месту, или народни трибун.

Човеку који је манипулисао свим особама са којим је био у ближем додиру.

Кроз очи тога човека није гледало безброј наших предака у мене, већ судбина која се у много чему чинила фаталном, кобном... Заборави стихове и наслове песама из тог одбијеног рукописа, иако и данас говори речима, криковима, оних који су у међувремену, поумирали. Поред Пека, као поред Јордана? Ма, какви!

Као поред неког рукавца Амазона?

Заборави овај свет, сувише опседнут собом као узврпољена успаљеница, што нагурао је лажи између оца и сина, човека и човека, човека и жене, између прошлости и садашњости, између познатог и непознатог.

Боже, помози! Боже, помози!Боже, помози!

Ослободи ме амбиција и страхова. Страха од смрти.

Ови страхови, неописиви и гнусни, направили су од мене и од Тебе, и толиких других, сотонска страшила, живе вампире, што ходају овом напаћеном земљом под маскама и туђим именима. Удаљују ме од истине, ти ђаволики, тобож побуњени анђели, што не разумеју ни себе ни свет, жртве и жељни жртава, колико пута су били сахрањени живи уверени да је ћутање злато, и ко их је опет и опет оживљавао, те угурсузе и узурпаторе, од којих свет не може бити сигуран ни у ноћима када су у добро осигураним затворима, или лудницама?

Поново читам књигу Ђована Папинија о Сину Божјем, што је улазио у овај свет јашући на магарцу. Народ је волео да слуша речи оног што је долазио у име Господње, али колико је разумео? Онда, касније, сада? А колико су разумели они што су се отпадили од народа?

Не могу, ипак, да заборавим то што народ није разумео Исусове речи, мислећи да су грмљавина, говор анђела. Колико ће разумети од свега онога што сам поново открио читајући Папинија, од онога што сам преписивао у Архиву? Или што сам записивао на неким парчићима артије у најстрожем поверењу, као какве шифре?

Ко поверује у све то, што је написано, неће веровати у мене, већ, надам се у онога који ме је послао и који гледа у мене, и оглашава се херпесом на мојој доњој усни. ...

(Касно ноћу записано, 9. марта 1992, поново прочитано 12. августа 2014.)

ПУСТИЊА И ПРАШУМА

Облаци прашине из највеће пустиње на свету обилују хранљивим састојцима који потпомажу бујање растиња у највећој прашуми на свету.Главно извориште је пространо улегнуће у Чаду. Ваздушна пошта из Африке преноси преко Атлантика потребне минерале амазонским прашумама. Кад је сувље у Африци, у Амазон пристижу веће количине прашине толико опасне за афричко становништво а спасоносно за Амазон!Амазонско растиње упија угљен диоксид испуштен у атмосферу успоравајући напредовање отопљења леда на половима. Плодоносне прашуме дуж Амазона оскудевају у хранљивим материјама - обилне падавине спирају из земље фосфор, важан за раст, дисање, пренос и складиштење енергије у биљкама... итд. (Парафразирано према једном популарно писаном новинском чланку.) ...

КРАТАК ПРЕДГОВОР

Песма Змија бела као снег првобитно је припадала крају једног друкчијег поднебља и обимнијег песничког стремљења, од кога су - после маја 1992. године - остале само песме које су уредници књижевних часописа по Србији и Црној Гори одбијали, враћали. У песми Змија бела као снег, најважнији је н а л о г , оно што се не сме и оно што се може... Чак и да су зоолози у праву и да заиста нема белих змија као врсте - не смета.У народном предању Срба - и с ову и с ону страну Дрине - та Змија лежи скотурена испод старог кућног прага. У Босни и Херцеговини сматрају да је онај који угледа белу змију срећан. Још једино она чува оне преостале и непорушене куће нашега народа с ону страну Дрине. Те рукописе је одавно попала прашина, она права пустињска, која затрпава. Све до јесени 2010. године, када сам, сасвим случајно, дошао у додир са једним каталогом слика, у којем су ми одмах привукле пажњу две: Ђаво Бога и Бог ђавола, једног сасвим непознатог, и одмах треба рећи - и осујећеног сликара. Све до споменуте јесени, понављам, гомилале су се пешчане дине над Змијом белом као снег, суша у пустињама наше савремене поезије и уметности уопште, претила је катастрофом која ће мало кога дирнути...

ИЗВОД ИЗ ДНЕВНИКА ВОЂЕНОГ ТОКОМ ЈЕСЕНИ 1976...

... Испод те ђубрине је било црвених сочних глиста (најбољи мамац за кркуше и

мрене. Ту сам их увек налазио и стављао у лимену кутију, и одлазио да пецам на мутној реци...) Прасићи циче, трче за крмачом гладни, прогањају је...

Више тога знам о свињама него о богу или метафизици, а тек о марксистичкој

схоластици да не говорим! Али мој прадеда, марвени доктур, како кажу они који су га запамтили, знао је о свињама много више, јер то му је, осим политике и повремених посланичких избора, био живот и занат - занат прегледача

бобичавих свиња, у ствари... Погинуо је друге године Првог светског рата, у најгоре време, глупо, пијан...

Свиње су заштитни знак наше трибалско-српске породице. Уз свиње сам

порастао, уз волове, уз рогове кошаве и вирове испод јазова, уз златан шљунак који је предодредио моју судбину...

Свака ствар у нашем дворишту, свака кокошка, свиња или крмача, голуб или кер, голубарник, бунар или лемезје, има неку своју предисторију.

Као што и сви наши покојни припадају миту, који се непрестано обнавља. Прадеда припада миту, као и његов живот у Текији. Тај мит је потхрањивао отац, мештани, бабе које су многе ствари запамтиле на свој начин.

Мати ме је затекла како налакћен на ограду обора посматрам прасиће; започели смо разговор тиме што ме је упозорила да пљунем како их не би урекао, јер моја мајка је сујеверна жена. Њој се свашта привиђа, јер је рођена, како кажу, онога дана када је одређено да може видети што други никада неће. Умела је да прича природно, да приповеда спонтано, као да чита из некакве невидљиве књиге. Она је скупљала суварке испред дрвљаника, а ја сам посматрао прасиће. Причали смо о свињама и сам сам себе изненадио о томе колико знам о свињама, које смо куповали, последњих петнаестак година, рецимо. Сетио сам оне митске крмаче која је преко ноћи разваљивала зубима храстова врата штале, и враћала се бившем газди у суседном селу. Неколико пута се то понављало; мом оцу свиње нису ишле од руке како је говорио и он је уништавао ту породичну свињску традицију.

Било је нечег баксузног у судбини оца, што је тешко проникнути и изразити, све је

запињало; препреке су ницале тамо где их обично нема. Он није умео са људима, иако су га они уважавали, сигурно више него среске адвокате, поготову сеоска сиротиња... Али, али...

__

* Алиас Мирослав Лукић

ПС. Стојковићу, драги Дуле, ако понешто од овога штампате, пошаљите ми часопис, ако није проблем, на адресу

Мирослав Лукић  Сердар Јанка Вукотића 1/13  11090 Београд 180 309 (адресни код)

(...)

16. октобар 2014

Писмо Владимиру Корману

Поштовани Владимире Корман,

Хвала на поздравима и Вашем уверењу да радим нешто добро.Али ја мислим да није згодно бити корифеј, ни корифеј-издавач, ни корифеј-песник, ни у српској ни у руској књижевности, поготову у оваквим временима. У сваком случају – хвала на лепим речима.

Да сам, као издавач имућнији, сигурно да бих учинио и више..

Мислим да су Ваше речи и похвале ипак помало претеране, можда су оне тачне у односу на оно што радим у последње време, када је реч о књиж. Часопису „ЗАВЕТИНЕ+“, оном који од 5. броја штампам и на папиру.

Шаљем Вам, уз ово писмо, нулти број тог часописа, и последњи штампани на папиру, бр. 5. Разликују се у форматима. Меморишите их и сачувајте их. Први, тј. нулти је прототип часописа и новина будућности, како ја то волим да каажем, јер испод изабраних чланака увек има линк, који Вас, ма где се налазили, можете бацати на локације планетарног сазвежђа – књижевног архипелага „Заветине“. Можете помоћу нултог броја, да претражујете и прегледате многе кутове књижевног космоса „Заветина“.

Мада, „Заветине“ су се развиле, у односу на тај нулти број, али да не дужим.

Желим Вам добро здравље, истрајност и шаљем Вам најсрдачније поздраве. У овом дану када у Србију долазои председник Русије Путин некако је тмурно време, падала је и киша, али – разведрава се, разведриће се – хвала Богу.

Пријатељски,

         М.Л.

 

(...)

Београд, 31. августа, 2014.

Милановићу,

Драги Мирољубе,

Ево ме коначно у Београду, после скоро две недеље лутања и упознавања раданских села, подраданских, и околине Власинског језера, Пирота, Старе планине, Сврљига – обишли смо толико тога, захваљујући ентузијазму и страсти старије сестре моје жене, и чињеници да она има и пежо и џип, којим нас је возила да видим све оно што нисам видео до своје 64 године, а то је један свет обрастао кудравом маховином, дакле скоро потпуним заборавом. Попели смо се и на врх Старе планине и зобали самородне малине испод величанственог Миџора и стравичног Бабиног зуба, иза кога се назире један свет планина о којем сам само слутио пишући „Трговце светлошћу“. Тамо на Капији Старе планине, у повратку из старог манастира Св. Ђорђа (Темска) видео сам сасвимн очуване куће старе сеоске српске архитектуре где није сазидана ниједна нова и незграпна у последњих 40 година и тамо бих негде, где куљају толике воде и где прште прелепи водопади, радо проживео остатак века на неком од напуштених салаша . простори су толико запустели да треба алармирати најширу српску јавност... али... да те не замарам више.

Као што сам обећао, шаљем ти нови број УНУСА МУНДУСА, јер сам сигуран да ти ови људи из те редакције неће послати, а мислим да треба да га имаш и из библиографских ауторских побуда. Видећеш, тамо је објављена и једна моја врло обимна песничка књига, мало необична, али да ти не солим памет. Шаљем ти и књигу мојих одабраних и нових песама преведених на македонски. Чини ми се да се на основу тих књига може стећи дојам о мени као песнику – уз наравно прво издање ЛАС ВИЛАЈЕТА и МОАРЕ ПАРАСИТЕ, и ове најновије књиге ЗАШТО КОГИТО ГЛУБ постављен је неки оквир на основу кога се може истраживати, тумачити, вредновати...

У сваком случају, имаћеш то до среде у својим рукама и моћићеш да погледаш, прегледаш.

Нека те Бог благослови, да ти подари здравље и живот бодријег духа, и уравнотеженијег рада, јер не вреди дангубити – како често подвлачим – пошто смо као пролазна бића ограничени временски.

Све најбоље, и поздрав за твоју супругу.

*  *

 *  *