СРОДНЕ ВЕСТИ

          У СРБИЈИ годишње нестане око 1.500 особа, или у просеку око четири људи дневно "пропадне у земљу". Највећи број њих - више од 96 одсто - полиција пронађе, а они којима се потпуно изгуби траг изврше самоубиство, или се врате кући, а породица не обавести надлежне органе. Неколицина несталих заврши у канџама трговаца људима.
          Нестанак Андреја Стојића из Београда у новембру, Биљане Ђорић у децембру прошле године, а потом и Сање Грујић, Олгице Тодосијевић и две девојчице из Вршца у јануару ове године само се неки од случајева који су дигли јавност на ноге. У протекла три месеца, полиција је трагала за најмање десеторо људи, од којих су неки, на срећу, пронађени живи и здрави.
          Незваничне информације говоре да се највише нестанака пријави у великим градовима, као што су Београд, Ниш и Нови Сад, али све су чешћи случајеви да нестану људи у мањим местима, или чак селима.
          Годинама уназад међу несталима је највише малолетника, који беже због лоших оцена у школи и љубавних проблема. Осим младих често се губе старе и сенилне особе које одлутају, па не умеју да се врате кући. Ту су и психички болесници, усамљеници и суицидне личности, дужници...
          - Од кад је света и века, деца умеју да припрете да ће отићи и да се неће вратити кући. С временом, због трагичних догађаја, то је постала озбиљна претња. Један број деце то злоупотребљава и бегом од куће постају "звезде" у окружењу - каже Александра Јанковић,
          психолог.
          - То је један вид емоционалне уцене у вези са родитељима и блиским окружењем. Они свакако нису довољно свесни последица. Воде се тиме да ће им родитељи опростити, али шта када заиста буду у опасности. Кључно питање је какав је то однос родитеља и детета када се оно плаши да се врати кући.
          У току прошле године, на специјализован број пријављен је нестанак двадесеторо деце старости до 18 година. Срећом, сви су пронађени, а преовлађују девојчице које су побегле од куће због тинејџерских проблема.
          - Пријављују се и отмице деце коју изврше један од родитеља, а наша искуства говоре да се у ретким случајевима ради о отмицама криминалних група - каже за "Новости" Катарина Ивановић, из организације "Астра", која координише телефонским бројем за несталу децу. - Надамо се да ће, ускоро, почети да функционише и такозвани "тијанаалерт" - систем алармирања целокупне јавности у случају нестанка детета, назван по малој Тијани Јурић, која је пре годину и по дана нестала, а касније се испоставило и брутално убијена. Овај систем омогућиће да се потрага за несталим дететом прошири на све друштвене сфере.
          БЕЗ ТРАГА * ПОЛИЦИЈА пронађен велики део несталих, па ипак, од 1990. до 2006. године, "у земљу је пропало" више од 1.000 људи - 123 деце, око 300 жена и 680 мушкараца, показују евиденције.

          * ОД 2006. до јесени 2011. године укупно је забележено 10.373 нестанка, од чега 611 људи никада није пронађено.
          "Астрини" СОС телефон за пријаву евентуалне трговине људима у току прошле године зазвонио је око 2.500 пута, а идентификовано је укупно 40 случајева трафикинга. У највећем броју случајева ради се о сексуалној и радној експлоатацији, али и принуди на просјачење и вршење кривичних дела.
          ТИЈАНИН ЗАКОН

          У ЈУЛУ 2015. године усвојен је Тијанин закон који представља измену члана 72 Закона о полицији. Иницијативу је покренуо отац брутално убијене Тијанe Јурић (15). Најважнија ставка усвојених измена гласила је да "потрага за несталим лицем почиње одмах и траје док се лице не пронађе". Пре измена тај рок је био најчешће од 24 до 48, а у неким и 72 часа.
          - Понуде послова, односно радног ангажовања, углавном су мамци, којим трговци "приволе" жртве да им се јаве - истиче наша саговорница. - Зато у белом робљу најчешће и заврше грађани који трагају за послом, они који су на удару егзистенцијалне кризе и људи са маргине друштва.
          ПРОЦЕДУРА

          УКОЛИКО нестала особа не буде пронађена ни после пет година, породица има могућност да је у ванпарничном поступку прогласи умрлом. Решење се, међутим, повлачи, ако се испостави да је особа жива.
          Занимљиво је, међутим, да држављани Србије најчешће заврше као жртве баш у нашој земљи, а не у иностранству, како се обично мисли. Пословне понуде о ангажовању у месту пребивалишта, зато се, тврде у "Астри", једнако обазриво морају проверити као и оне које нуде запослење у некој страној држави.