Trio VIVA LUDEZ iz Splitskog FERAL TRIBUNA u Beogradu / (препоручио архитекта) Georges Konikovic
______________
Разговори са Смојом » Бориса Дежуловића
У Београду у Културном центру Град у суботу
5. марта биће одржана промоција књиге "Разговори са Смојом" Бориса Дежуловића
Миљенко Смоје је био новинар, књижевник,
сатиричар, путописац, познат по сценаријима за телевизијске серије "Наше мало
мисто" и "Вело мисто". Објављивао је у многим медијима, док је деведесетих
година, супротставивши се ратном лудилу које се захуктало диљем Југославије, био
један од редовних аутора култног сплитског недељника "Ферал Трибуне".
На промоцији "Разговора са Смојом" ће говорити управо уреднички
трио Ферала – Борис Дежуловић (аутор књиге), Предраг Луцић и Виктор Иванчић, као
и издавач књиге Драган Огурлић. Модератор је Бојан Марјановић.
Ево једног шаљивог текста Виктора Иванчића из
"Пешчаника"
Биљежница Робија К.:
Увод у лустрацију
Увод у лустрацију
Ми руља смо у школи мирно сидили у клупама. Онда је она учитељица
Смиља угибала у разред. Она је имала чизме и опасач. Плус је на опасачу имала пиштољ
у футроли. Уча је стала исприд плоче и викнила је: „За поглавника и за дом…“ Ми
ђаци смо сви викнили: „Спремни!“ Уча је опет викнила: „За поглавника и за дом…“
Ми смо викнили: „Спремни!“ Уча је још једном дрекнила: „За поглавника и за дом…“
Ми смо дрекнили: „Спремни!“
Онда је мој дида тргнијо се у хотељи и застењао је: „Шта је
ово, срцелити ирудово?!“ Мама је њему рекла из кужине: „Дај, чако, па стварно немош
спават у хотељи исприд телевизије! Шта не пођеш лећ у постељу ка нормални човик?“
Дида је питао: „А ди је Роби?“ Ја сам рекао: „Ту сан, дида, на тапетићу!“ Дида је
питао: „Ниси у школи?“ Ја сам рекао: „Нисан, дида, игран се са робокапом!“ Дида
је рекао: „То ти је паметно, унукићу! Ове данашње школе су ионако голи курац!“ Мама
је рекла: „Чако, немој молинте прид дитетом бештимат! И ај више у кревет, виш да
су ти очи на по копља!“ Дида је рекао: „Ево саћу, само да видин дневник до краја…“
Онда је учитељица Смиља испрсила се и рекла је: „Ја и сви
други наставници смо добили напутак од министра културе и богоштовља, господина
професора доктора Златка Хасанбеговића, да се ученицима понуди добровољачки упис
у усташку младеж!“ Ми ђаци смо гледали преда се и шутили смо. Уча Смиља је питала:
„Јел можда има неко у овом разреду ко се не би тија уписат у усташку младеж?“ Ми
руља смо шутили. Учитељица Смиља је рекла: „Добро, значи сви сте уписани! Са задовољствон
ћу извјестит господина министра професора доктора Хасанбеговића да у мом разреду
нема Срба, Жидова, Цигана, Југославена, Четника, а богами ни потомака партизанских
зликоваца! Јел тако, младежи?“ Ми ђаци смо сви викнили: „Тако је, учитељице!“ Онда
је она туљаница Нивеска рекла: „Само шта је Робијев дида бија у партизанима!“
Онда је дида тргнијо главу из хотеље и викнијо је: „О матер
ти јебен усташку, да ти јебен!“ Мама је из кужине дрекнила: „Чако! Престани спават
исприд телевизије! Виш да сањаш глупости и балиш бљезгарије!“ Онда је и мој тата
провиријо у примаћу и рекао је: „Шта је, фосилац, али си опет сања игмански марш?“
Дида је питао: „А ди је Роби?“ Ја сам рекао: „Ту сан, дида, игран се са робокапом
на тапетићу!“ Дида је рекао: „Значи, ниси у школи?“ Ја сам рекао: „Нисан, дида,
недиљом немамо школе!“ Дида је рекао: „Боље да је немате никад! Школа је једно клерофашистичко
легло! Мркли мрак!“ Мама је подвикнила: „Чако! Молин те ка бога примисти се у собу
и иди лећ! Виш да ти глава кљуца, човиче божји!“ Дида је рекао: „Ево, ево саћу,
само да заврши дневник…“
Учитељица Смиља је погледала кољачки у мене и рекла је: „Дижи
се, Роби! Јел то истина?“ Ја сам скочијо се из клупе и запиљио сам се у паркет.
Уча Смиља је мени викнила: „Пивај, крембилу! Јел то могуће да ти ка члан усташке
младежи имаш дида партизана?“ Ја сам питао: „Ко је члан усташке младежи?“ Уча је
дрекнила: „Ти, мајмуне! Сад си се уписа прије пет минути! Јел то још плус свега
и сидиш на ушима на настави? Како те није срам носит часну исказницу усташке младежи
и имат дида партизана?!“ Ја сам рекао: „Пардон, учитељице, мој дида је пољопривредник
са Шолте! Има двајс маслина, два винограда и леут за ловит гире и гавуне!“ Учитељица
Смиља је наперила кажимпрст према мени и зарежала је: „Немој ти мени срат! Ка да
ја не знан колико је пољопривредника било међу комунистима и партизанским крволоцима!
Саш ми за казну за домаћи рад руком преписат цила Будакова Огњишта!“ Ја сам зајаукнијо:
„Ајме мајко!“
Дида је у хотељи скрикнијо: „Ајме мајко! Па ди се ова усташка
курбетина гаси!?“ Мама је просикћала: „Чако! Дизалицон ћу те однит у собу, мајкеми
миле! Па немош спават у хотељи и викат шпоркарије прид дицом!“ Али дида је само
протрљао очи и питао је: „Роби, јеси ту?“ Ја сам рекао: „Ту сан, дида!“ Дида је
питао: „Шта радиш? Јел можда преписујеш Будакова Огњишта?“ Ја сам рекао: „Не преписујен,
дида! Игран се са робокапом!“ Дида је рекао: „Тако је, унукићу! Немој ти смрад од
књиге никад узет у руке!“ Онда је мама рекла: „Чако! Молин те ка бога…“ Али дида
је само одмахнијо са руком и наставијо је гледат дневник. Мама је тати рекла: „Немош
вироват која тврдоглавост! А поглеај га, већ је заспа…“ Тата је рекао: „Саће се
умисто у постељу приселит на Сутјеску…“
Учитељица Смиља је стала исприд мене и закачила је обе руке
за опасач. Она је мени рекла: „А кад препишеш руком цила Будакова Огњишта, богами
ћу предложит Наставничком здругу да те избаци из школе!“ Ја сам гледао у паркет
и шутијо сам. Уча је викнила: „Нисмо се ми крваво борили за самосталну и независну
државу Хрвацку зато да у њој бесплатно школујемо Србе, Жидове, Цигане, Четнике и
Комунисте! Јел тако, усташка младежи?“ Сви руља у разреду су викнили: „Тако је,
учитељице!“ Уча је дрекнила: „А поготово нећемо трпит потомке партизанских злочинаца!
Све ћемо их мршнит из школе!“ Само онда је неко отворијо врата од разреда и цијукнијо
је: „Ајме немојте, Смиљо, ако бога знате…“ Неко други је зацвилијо: „Не гришите
душу, учитељице, ово је један велики неспоразум…“ То су били моји родитељи.
Уча Смиља је гледала у њих са жешћим ошамутом. Она је питала:
„Какви неспоразум?“ Моја мама је рекла: „Па све је ово испало зато шта је Робијев
дида заспа у хотељи исприд телевизије! Кужите? И сад би нан мали мога летит из школе!“
Уча је питала: „А ко сте ви?“ Тата се накесеријо: „Ми смо тата и мама! Оно, пичке
родитељске… Морали смо овако упаст да шкапуламо сина! Шта би он мора страдат ако
фосилац има ноћну мору?“ Мама је рекла: „Глупо је да дите најебе само зато шта му
дида сања пиздарије!“ Учитељица Смиља је опет закачила руке за опасач и рекла је:
„Чекајте мало! Јел ви то оћете казат да су настава и богоштовље у хрвацким школама
пиздарије?“ Тата је рекао: „Ма не то! Него да стари дебилко кад заспе свугди види
усташки мрак! Сенилац је тотална штета!“ Уча је подвикнила: „Значи, оћете рећ да
је изобразба усташке младежи нешто нестварно? Да је можда господин министар професор
доктор Хасанбеговић нека утвара, је ли?!“ Мама и тата су пиљили у учу са турбо зблентозом.
Онда је уча окренила се према мени и питала је: „Роби, јел могуће да су ове дви
будале твоји родитељи?“
Ја сам рекао: „На жалост, могуће је!“ Учитељица Смиља је рекла:
„У, јебате, није ти лако! Мораћу размислит да ти смањим казну, да препишеш само
пола Будакових Огњишта! А и Наставнички здруг ће узет у обзир олакотне околности!“
Родитељи су зинили са устима од изнереда. Онда је мој тата мене питао: „Зашто, сине,
за маму и тату говориш да су будале?“ Ја сам рекао: „Будале су сви који мисле да
ово мој дида сања!“
Роби К. (IIIa)
Нема коментара:
Постави коментар