МАГАЗА

МАГАЗА
МАГАЗА у Мишљеновцу

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА
НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА МАШИЋА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА СЛОБОДАНА МАШИЋА

Zaostavština Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” Gospođa Saveta Mašić je na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, odlučila da „Adligatu“ pokloni deo svoje zaostavštine u koju je uključena i zaostavština njenog supruga Slobodana. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966-2016), arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga, kao i deo njihove lične biblioteke, između ostalog više stotina knjiga sa izuzetno važnim posvetama autora. Zbog svog plemenitog čina, gospođa Saveta Mašić je dobitnica Povelje zahvalnosti, priznanja koje se dodeljuje zaslužnim članovima „Adligata“.

Translate - преведи

ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

понедељак, 29. фебруар 2016.

Увод у лустрацију на хрватски начин


Trio VIVA LUDEZ iz Splitskog FERAL TRIBUNA u Beogradu / (препоручио архитекта)  Georges Konikovic
______________


 Разговори са Смојом » Бориса Дежуловића
У Београду у Културном центру Град у суботу 5. марта  биће одржана промоција књиге "Разговори са Смојом"  Бориса Дежуловића 
Миљенко Смоје је био новинар, књижевник, сатиричар, путописац, познат по сценаријима за телевизијске серије "Наше мало мисто" и "Вело мисто". Објављивао је у многим медијима, док је деведесетих година, супротставивши се ратном лудилу које се захуктало диљем Југославије, био један од редовних аутора култног сплитског недељника "Ферал Трибуне".
На промоцији "Разговора са Смојом" ће говорити управо уреднички трио Ферала – Борис Дежуловић (аутор књиге), Предраг Луцић и Виктор Иванчић, као и издавач књиге Драган Огурлић. Модератор је Бојан Марјановић.


Ево једног шаљивог текста Виктора Иванчића из "Пешчаника"

Биљежница Робија К.: 
Увод у лустрацију

Ми руља смо у школи мирно сидили у клупама. Онда је она учитељица Смиља угибала у разред. Она је имала чизме и опасач. Плус је на опасачу имала пиштољ у футроли. Уча је стала исприд плоче и викнила је: „За поглавника и за дом…“ Ми ђаци смо сви викнили: „Спремни!“ Уча је опет викнила: „За поглавника и за дом…“ Ми смо викнили: „Спремни!“ Уча је још једном дрекнила: „За поглавника и за дом…“ Ми смо дрекнили: „Спремни!“
Онда је мој дида тргнијо се у хотељи и застењао је: „Шта је ово, срцелити ирудово?!“ Мама је њему рекла из кужине: „Дај, чако, па стварно немош спават у хотељи исприд телевизије! Шта не пођеш лећ у постељу ка нормални човик?“ Дида је питао: „А ди је Роби?“ Ја сам рекао: „Ту сан, дида, на тапетићу!“ Дида је питао: „Ниси у школи?“ Ја сам рекао: „Нисан, дида, игран се са робокапом!“ Дида је рекао: „То ти је паметно, унукићу! Ове данашње школе су ионако голи курац!“ Мама је рекла: „Чако, немој молинте прид дитетом бештимат! И ај више у кревет, виш да су ти очи на по копља!“ Дида је рекао: „Ево саћу, само да видин дневник до краја…“
Онда је учитељица Смиља испрсила се и рекла је: „Ја и сви други наставници смо добили напутак од министра културе и богоштовља, господина професора доктора Златка Хасанбеговића, да се ученицима понуди добровољачки упис у усташку младеж!“ Ми ђаци смо гледали преда се и шутили смо. Уча Смиља је питала: „Јел можда има неко у овом разреду ко се не би тија уписат у усташку младеж?“ Ми руља смо шутили. Учитељица Смиља је рекла: „Добро, значи сви сте уписани! Са задовољствон ћу извјестит господина министра професора доктора Хасанбеговића да у мом разреду нема Срба, Жидова, Цигана, Југославена, Четника, а богами ни потомака партизанских зликоваца! Јел тако, младежи?“ Ми ђаци смо сви викнили: „Тако је, учитељице!“ Онда је она туљаница Нивеска рекла: „Само шта је Робијев дида бија у партизанима!“
Онда је дида тргнијо главу из хотеље и викнијо је: „О матер ти јебен усташку, да ти јебен!“ Мама је из кужине дрекнила: „Чако! Престани спават исприд телевизије! Виш да сањаш глупости и балиш бљезгарије!“ Онда је и мој тата провиријо у примаћу и рекао је: „Шта је, фосилац, али си опет сања игмански марш?“ Дида је питао: „А ди је Роби?“ Ја сам рекао: „Ту сан, дида, игран се са робокапом на тапетићу!“ Дида је рекао: „Значи, ниси у школи?“ Ја сам рекао: „Нисан, дида, недиљом немамо школе!“ Дида је рекао: „Боље да је немате никад! Школа је једно клерофашистичко легло! Мркли мрак!“ Мама је подвикнила: „Чако! Молин те ка бога примисти се у собу и иди лећ! Виш да ти глава кљуца, човиче божји!“ Дида је рекао: „Ево, ево саћу, само да заврши дневник…“
Учитељица Смиља је погледала кољачки у мене и рекла је: „Дижи се, Роби! Јел то истина?“ Ја сам скочијо се из клупе и запиљио сам се у паркет. Уча Смиља је мени викнила: „Пивај, крембилу! Јел то могуће да ти ка члан усташке младежи имаш дида партизана?“ Ја сам питао: „Ко је члан усташке младежи?“ Уча је дрекнила: „Ти, мајмуне! Сад си се уписа прије пет минути! Јел то још плус свега и сидиш на ушима на настави? Како те није срам носит часну исказницу усташке младежи и имат дида партизана?!“ Ја сам рекао: „Пардон, учитељице, мој дида је пољопривредник са Шолте! Има двајс маслина, два винограда и леут за ловит гире и гавуне!“ Учитељица Смиља је наперила кажимпрст према мени и зарежала је: „Немој ти мени срат! Ка да ја не знан колико је пољопривредника било међу комунистима и партизанским крволоцима! Саш ми за казну за домаћи рад руком преписат цила Будакова Огњишта!“ Ја сам зајаукнијо: „Ајме мајко!“
Дида је у хотељи скрикнијо: „Ајме мајко! Па ди се ова усташка курбетина гаси!?“ Мама је просикћала: „Чако! Дизалицон ћу те однит у собу, мајкеми миле! Па немош спават у хотељи и викат шпоркарије прид дицом!“ Али дида је само протрљао очи и питао је: „Роби, јеси ту?“ Ја сам рекао: „Ту сан, дида!“ Дида је питао: „Шта радиш? Јел можда преписујеш Будакова Огњишта?“ Ја сам рекао: „Не преписујен, дида! Игран се са робокапом!“ Дида је рекао: „Тако је, унукићу! Немој ти смрад од књиге никад узет у руке!“ Онда је мама рекла: „Чако! Молин те ка бога…“ Али дида је само одмахнијо са руком и наставијо је гледат дневник. Мама је тати рекла: „Немош вироват која тврдоглавост! А поглеај га, већ је заспа…“ Тата је рекао: „Саће се умисто у постељу приселит на Сутјеску…“
Учитељица Смиља је стала исприд мене и закачила је обе руке за опасач. Она је мени рекла: „А кад препишеш руком цила Будакова Огњишта, богами ћу предложит Наставничком здругу да те избаци из школе!“ Ја сам гледао у паркет и шутијо сам. Уча је викнила: „Нисмо се ми крваво борили за самосталну и независну државу Хрвацку зато да у њој бесплатно школујемо Србе, Жидове, Цигане, Четнике и Комунисте! Јел тако, усташка младежи?“ Сви руља у разреду су викнили: „Тако је, учитељице!“ Уча је дрекнила: „А поготово нећемо трпит потомке партизанских злочинаца! Све ћемо их мршнит из школе!“ Само онда је неко отворијо врата од разреда и цијукнијо је: „Ајме немојте, Смиљо, ако бога знате…“ Неко други је зацвилијо: „Не гришите душу, учитељице, ово је један велики неспоразум…“ То су били моји родитељи.
Уча Смиља је гледала у њих са жешћим ошамутом. Она је питала: „Какви неспоразум?“ Моја мама је рекла: „Па све је ово испало зато шта је Робијев дида заспа у хотељи исприд телевизије! Кужите? И сад би нан мали мога летит из школе!“ Уча је питала: „А ко сте ви?“ Тата се накесеријо: „Ми смо тата и мама! Оно, пичке родитељске… Морали смо овако упаст да шкапуламо сина! Шта би он мора страдат ако фосилац има ноћну мору?“ Мама је рекла: „Глупо је да дите најебе само зато шта му дида сања пиздарије!“ Учитељица Смиља је опет закачила руке за опасач и рекла је: „Чекајте мало! Јел ви то оћете казат да су настава и богоштовље у хрвацким школама пиздарије?“ Тата је рекао: „Ма не то! Него да стари дебилко кад заспе свугди види усташки мрак! Сенилац је тотална штета!“ Уча је подвикнила: „Значи, оћете рећ да је изобразба усташке младежи нешто нестварно? Да је можда господин министар професор доктор Хасанбеговић нека утвара, је ли?!“ Мама и тата су пиљили у учу са турбо зблентозом. Онда је уча окренила се према мени и питала је: „Роби, јел могуће да су ове дви будале твоји родитељи?“
Ја сам рекао: „На жалост, могуће је!“ Учитељица Смиља је рекла: „У, јебате, није ти лако! Мораћу размислит да ти смањим казну, да препишеш само пола Будакових Огњишта! А и Наставнички здруг ће узет у обзир олакотне околности!“ Родитељи су зинили са устима од изнереда. Онда је мој тата мене питао: „Зашто, сине, за маму и тату говориш да су будале?“ Ја сам рекао: „Будале су сви који мисле да ово мој дида сања!“
Роби К. (IIIa)
Виктор Иванчић  23/02/2016 | 01.02.2016.

Нема коментара:

Постави коментар

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић  ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ  ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

Популарни постови

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више