ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

уторак, 18. октобар 2022.

НЕШТО ИЗВАНРЕДНО,. ЖИВОТ ИДЕ ДАЉЕ, ИПАК, УПРКОС СМРТИ

 




======================

 ВЕДРИЈЕ НОВОСТИ


Vera Olujić
Оцијенило је 29 особа
Dragana Krstic
Divnoo ❤

*

 

.
Оцијенило је 38 особа
Saša Jeremić
Topola ❤ Šumadije
 

*  *

 

Ilonka Mladen

Оцијенило је 10 особа

 

*   

Ilonka Mladen

Дана 29.10.2021. године чусмо да је у Софији у Бугарској свечано обележено 700 година од упокојења овог српског краља и светитеља. Сви медији у Србији известише о овом догађају, а ни речи о томе - *откуд мошти Светог Стефана Милутина у Софији?*

Пођимо редом.
Од времена Немањића, сви српски средњовековни владари су у имену имали и *Стефан*, као знак владарског статуса (Стефанос на грчком значи круна/венац), а њихове државе су обухватале просторе данашње Србије, Црне Горе, С. Македоније, зап. Бугарске (до реке Искре, која се улива у Дунав), северне Грчке, Албаније, дела Далмације, БиХ, која је тада имала српски карактер (доминантно православна вера, уз мало католика и Јевреја, а ислам је овде дошао са Турцима тек крајем 15. века; српски језик, ћирилица/глагољица, родбинске везе са владарима са подручја данашње Србије).

На простору данашње БиХ су владали српски владари Стефан Твртко, Стефан Вукшић Косача, Стефан Томашевић Котроманић, Стефан Остојић и др, а сестра српског цара Стефана Душана, *Јелена*, била је удата за Младена III Шубића, који је владао Скрадином, Клисом и Омишом у тадашњој самосталној регији "Далмација", која је данас у саставу Хрватске.

Иначе, сви средњовековни владари, па и српски, често су водили међусобне ратове за територије, па се краљ Милутин, после победе над баном Шубићем 1318. године, прозвао и *краљем Хрватске*, која тада није имала изразито католички карактер него и православни, због бројног православног живља на овом простору (цело далматинско залеђе и данашња Крајина).

Овај дугачак увод је био неопходан да би се видела величина српских држава и *распрострањеност српског идентитета* на широком простору јужне Европе, који је потом систематски затиран, што траје и данас.

Стефан Милутин је *највећи ктитор* међу владарима у историји. За 42 године владавине, подигао је или обновио 42 цркве/манастира широм полуострва "Хелм" (који си Турци назвали Балкан, по највећем планинском венцу у овом делу света, који Срби од вајкада зову Стара планина).

Између осталог, краљ Милутин је у месту *Сербика* (превод није потребан да би се схватило чији је то топоним) сазидао *велелепну цркву*, као мању реплику цркве *Света Софија* из Константинопоља. Сербика се раније звала *Средец* и ови називи су подједнако коришћени за именовање овог места.

Због лепоте ове цркве и асоцијације на Свету Софију, мештани и путници су ово место прозвали *Софија*, што остаде до данас. У Софији постоје градске четврти које и сада носе називе: Сербика и Средец. На овом подручју су се кроз историју смењивали утицаји бугарског и српског елемента, али је српски ипак био доминантнији све до краја 19. века, што је било видљиво из чињенице да је становништво углавном славило *славе*, а не *имендане*, што је карактеристика бугарског елемента. Свест о идентитету тада није била развијена као данас, а бројни српски и бугарски владари су били родбински повезани. Говорни језик је био скоро идентичан, као и писмо.

Око 1460. године, мошти Светог Милутина су из Трепче на КиМ пренете у цркву Свете Недеље у Софији, где остадоше до данас.

Освајањем Софије, која је постала њихово административно и трговачко средиште на овом подручју, Турци су ову прелепу цркву опљачкали и са ње скинули све што су могли да искористе. Запуштена, без чинодејства Свете литургије и бриге парохијана, од којих су многи напустили место, црква је полако *пропадала и урушавала се*. И тако, све до ослободилачких ратова од Турака 1878. године, када су Руси ослободили данашњу Бугарску.

Царска Русија је још од средине 19. века гајила претензије за излазак на топла мора повезана са Медитераном, а у исто време, прибојавала се растућег утицаја обновљене српске државе након два устанка (и поред тога што је Русија обилно помагала устанике), јер је била свесна њене величине и снаге у Средњем веку.

Компромис је нађен у *форсирању бугарског елемента* науштрб српског, па је преко проширене, Велике Бугарске - Русија настојала да изађе на *Бело море* (које су Грци преименовали у *Егејско*).

Личним залагањем руског грофа *Игњатијева*, који је био посланик на турском двору, Бугарска је Сан-Стефанским миром 1878. године проширена око 300 км на запад, на некадашње српске територије, са садашњом С. Македонијом, делом КиМ и целом источном Србијом, све до Велике Мораве. Вековна бугарска *престоница је из Трнова пребачена у Софију*, у којој је тада био присутан јак српски елемент са свим специфичностима српског идентитета. Корекције ових граница су потом извршене на Берлинском конгресу исте године.

Ширењем Бугарске на запад, почела је присилна бугаризација српског становништва, забрањиване су славе, а бугарски свештеници су узурпирали бројне цркве које су зидали српски владари/властела, уз мењање имена српских ктитора на фрескама - *у бугарске* и превођење становништва у надлежност Бугарске егзархије (цркве).

Иначе, у састав обновљене Пећке патријаршије 1557. године (имала је око 40 епархија), ушла је и Ћустендилска епархија све до Софије. Црквена јурисдикција Пећке патријаршије се тада простирала на подручју данашње Србије, С. Македоније, целе северне Грчке (до Крстопоља, који су Грци прекрстили у Кавала), Албаније, Славоније, Барање, Босанске крајине, БиХ, Лике, Крбаве и Далмације. Под Хрватском се тада подразумевало само подручје Загорја.

Критеријум за установљавање канонске надлежности Пећке патријаршије се заснивао на постојању цркава/манастира које су зидали српски владари/ктитори, као и обичај слављења *слава* што је специфична карактеристика српског идентитета.

По одласку Турака из Софије, главна улица је именована по Игњатијеву, а 1881. године је срушена Милутинова реплика цркве Свете Софије, са намером да се на том месту направи велики парк. Народ се побунио због рушења ове цркве, избили су немири, па су Бугари обећали да ће на истом месту изградити
нову и већу цркву.

Оджали су обећање, али је нова црква била скроз другачија од Милутинове. Назвали су је по руском светитељу *Александру Невском*, у знак захвалности Русији што их је ослободила од Турака и што је Бугарску *проширила на запад око 300 км, на српске територије*. Ова црква је данас Саборни храм Бугарске православне цркве, а датум потписивања Сан-Стефанског мира је Дан државности Бугарске.

Српска православна црква је више пута тражила да се мошти Светог Милутина пренесу у Србију, али безуспешно. Бугари знају да се ради о српском краљу и светитељу, да је зидао цркве по данашњој Бугарској, те да су његову најлепшу цркву они срушили, али Бугари такође знају да *светац не праву разлику између Бугара и Срба*, те да је *заштитник Софије*, у којој леже његове нетрулежне мошти и у којој само њено име остаде као подсетник на Милутинову велелепну цркву.

А Софија (*мудрост* на грчком) и нас Србе опомиње да будемо мудри и не заборавимо своју историју, свог Светог Милутина и његове свете нетрулежне мошти, које чувају овај град, некада зван Сербика, јер су га очигледно основали Срби.

Слободан
Goran Bošnjak
Доказ да је бугарска била Србија и да бугарско царство никад није ни постојало односно измишљено само да се Срби не виде
Бугарско царство
Византија
Грчко царство
Итд све су то србска царства претворено у бугарско византијско грчко итд

 

*    * 

Milica Milosavljevic

Оцијенило је 9 особа
Прво занимљиви
Марко Угарковић
Пре бих рекао накарадно време.

*   *

Љиљана Поповић

Оцијенило је 19 особа
Свидјело се Miodrag, Perun и Марко
Dejan Dimitrijević
Ili su namerno zakopali celu civilizaciju,Tartariju.

 

*   *

Ozren Major

Оцијенило је 99 особа
Оцијенила је Sanja Markovic-Saloustros
Прво занимљиви
Goranka Barbar
Pun je kufer narodu otrova i plavih i crvenih. Njihova zarada po nasim kostima! Ozrene, ja tebe ne razumin! Toliko Dice cd stradat , a “ jahaci” se za Dicu bore! Narode, dođi sebi jee si sam! Sam i jesi Rjesenje!
Danijela Adamović
Jedva čekam da to krene pa da vidim face od ovih uspavanih😱
Jolanka Madjar
Neka bude što biti mora.🙏💛

..............................

...............................

 


НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић  ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ  ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

Популарни постови

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више