ТОДОРОВИЋЕВ ТАВНИ ПРОЗНИ КОВЧЕЖИЋ / Срба Игњатовић
Приземна подела „књижевног посла“ сходно којој песник ваља да пише искључиво песме, прозаиста приче или романе (писати и једно и друго већ није одвише препору-чљиво!) а критичар своје рецензије-приказе и есеје у нашим просторима чини се да је већ прилично времена превазиђена. Ташто држим да сам, овоме обрту, и сам понешто допринео. А сада, ево, том прекршајном стазом креће и Мирослав Тодоровић, премда, опет ћу хвалисаво, одавно знам за његов приповедачки дар, делимично ствар завичајног наслеђа али и искуствени нанос. Поводом ове потоње тврдње: зар није то онај песник што је, зарана, опевао негдашње наше трудбенике-мученике, ту гулију,како он зна да каже, наводне „јунаке рада“ изђикале уз празан пасуљ у мензи, „умне поруке“ шефова и предрадника ( попут оне да гулији треба дати тек колико да им задњица не зарасте) и отужне говоранције некдањих политиканата, мајстора „самоуправног модела“ пра-знословља?
Када се том „миљеу“ поврати, Тодоровић прибегава раскошном живом говору, народски сочном, веристичком и више него ефектном. У исти мах изоштрени посматрач, Мирослав Тодоровић није залуду „штио књиге“, мрчио и оштрио своје поетско перо. Писање поезије неповратно је усложило његов исказ нијансама, разбокореним асоцијацијама, умним опажањима, смислом за „крупницу ситницу“, за иначе скрајнуте и баш због тога битне детаље