СВЕДОЦИ смо тога да је историја као наука у социјалистичкој Југославији пола века упорно истрајавала на крајње поједностављеној и идеолошкој представи наше прошлости. Поједини центри, или боље рећи појединци, погубљени у идеолошким маглама и једноумљу, и саучесници у научним манипулацијама, још увек се грчевито труде да сачувају старе оцене и процене о неким, можда, и кључним збивањима у нашој историји. Новооткривена документа која демантују њихова становишта као да их не додирују. Резултат тога је да српски народ опет стоји на почетним позицијама у болном и мукотрпном процесу реконституисања своје државности као и пре век и по, када је све почело. С тим што је данас, у условима доминације глобалистичког виђења човечанства, много теже да бар малчице останемо своји. Додатни проблем представља то што се млађим историчарима нимало не помаже да дођу до историјске грађе која чами у депоима разних служби и институција. Оно што освежава поглед на тај период, углавном су документи који стижу из страних или приватних архива.
Годинама нам је сервирана једна наизглед бизарна прича о хапшењу немачког генерала Лера, човека који је бомбардовао Београд и водио операције "Вајс" и "Шварц" 1943. године. Далеких мајских дана 1945. године, у завршним операцијама за ослобођење земље, на територију сићушне Словеније слиле су се силне војске... Партизани, четници, усташе, белогардејци, Немци...
У ТОМ општем метежу одзвањале су Титове речи изговорене 26. маја 1945, у Љубљани, на Конгресном тргу:
- Ми смо земљу очистили не само од немачких освајача, него и од домаћих изрода. Рука правде, рука осветница нашег народа, достигла је већ огромну већину, а само један мали део успео је