МАГАЗА

МАГАЗА
МАГАЗА у Мишљеновцу

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА
НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА МАШИЋА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА СЛОБОДАНА МАШИЋА

Zaostavština Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” Gospođa Saveta Mašić je na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, odlučila da „Adligatu“ pokloni deo svoje zaostavštine u koju je uključena i zaostavština njenog supruga Slobodana. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966-2016), arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga, kao i deo njihove lične biblioteke, između ostalog više stotina knjiga sa izuzetno važnim posvetama autora. Zbog svog plemenitog čina, gospođa Saveta Mašić je dobitnica Povelje zahvalnosti, priznanja koje se dodeljuje zaslužnim članovima „Adligata“.

Translate - преведи

ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

понедељак, 29. фебруар 2016.

Ovaj napitak spašava živote a to su dokazale na stotine studija...

Ovaj napitak spašava živote a to su dokazale na stotine studija, no ipak rijetko tko zna da je ovaj napitak toliko ljekovit.
Ljudi jednostavno ne vjeruju, vjerojatno zato što je riječ o vrlo dostupnim i jeftinim namirnicama, no zaista je tako.
Jeste li znali da limun i soda bikarbona mogu biti učinakovitiji od kemoterapije? Naime, kombinacija limuna i sode bikarbone dokazano su jači “ubojice” raka nego kemoterapija i to za oko nevjerojatnih oko 10.000 puta. Zašto nam ovo nije rečeno? Pa, zato što nema profita od zdravih ljudi. Oni ništa ne troše. Tako jednostavno.
Milijarde i milijarde dolara koje farmaceutska industrija industrija dobiva u svoj proračun više ne bi postojale. Limun je dokazano antikancerogen. On u organizmu stvara jako alkalno okruženje u kojemu ciste i tumori jednostavno ne mogu obitavati. Naime, ciste i tumori hrane se tvarima koje stvaraju kiselo okruženje u organizmu i sve dok je organizam kiseo tumor može rasti. No, čim se prekine dotok kiselosti u organizam tumor nema hrane i stagnira. Zbog toga su soda bikarbona u kombinaciji s limunom izuzetni borci protiv raka jer je njihove djelovanje posve alkalno.
Naime, uz kombinaciju ovog napitka potrebno je naravno izbjegavati i sve druge namirnice koje od organizma stvaraju kiselu sredinu i rezultat je gotovo pa zajamćen. Tu veličanstvenu činjenicu otkrio je još davne 1923. godine njemački znanstvenik Otto Heinrich Warburg, koji je za svoj lijek protiv raka dobio čak i Nobelovu nagradu no svejedno, ljude ne znaju istinu.

Što je otkrio dr. Warburg?


Dr. Warburg otkrio je da je rak rezultat antifiziološkog načina života. Antifiziološkim načinom prehrane (pretežno hranom koja zakiseljuje) i fizičkom neaktivnošću tijelo stvara kiselu sredinu slabo opskrbljenu kisikom. Kiselost stanica istiskuje kisik iz stanica, a pomanjkanje kisika u stanicama stvara kiselu sredinu. ‘Ako imate previsoku kiselost, automatski će vam nedostajati kisika u organizmu; ako vam nedostaje kisika, imat ćete zakiseljen organizam.
Kisela sredina je sredina bez kisika, govorio je dr. Warrburg. ‘A oduzmete li zdravoj stranici 35% kisika, možete stanice raka stvoriti za samo dva dana’. Dakle, uzrok raka danas je zakiseljen organizam i stanice bez kisika. U svom je djelu “Metabolizam tumora” dr. Warburg pokazao da svi kancerogeni oblici ispunjavaju dva temeljna uvjeta: krvnu kiselost i hipoksiju (pomanjkanje kisika). Otkrio je da su tumorske stanice anaerobne (ne udišu kisik) i da ne mogu preživjeti u prisutnosti visokih koncentracija kisika.
Tumorske stanice mogu preživjeti samo uz pomoć glukoze i u sredini bez kisika. Stoga, karcinom nije ništa drugo nego obrambeni mehanizam, koji naše stanice koriste da bi preživjele u kiseloj sredini bez prisustva kisika. Što utječe na zakiseljenost organizma i pojavu raka? Odgovor je vrlo jednostavan: hrana. Većina ljudi danas, za razliku od prije dvadesetak godina, jede upravo hranu koja zakiseljuje organizam pa ne čudi da je i pojava ove bolesti u sustavnom porastu.
Što jesti u manjim količinama?

Rafinirani šećer i sve njegove derivate. On je najgori, jer nema bjelančevina, masti, vitamina ni minerala, samo rafinirane ugljikohidrate, koji škode gušterači. Njegov pH je 2,1 (veoma kisel).
Meso (sve vrste), proizvodi životinjskog porijekla – mlijeko i sirevi, vrhnje, jogurt itd.
Rafinirana sol
, rafinirano brašno i svi njegovi derivati kao što su tjestenina, torte, keksi itd.
Kruh
, margarin
, kofein,
 alkohol,
 sva industrijski prerađena i konzervirana hrana, koja sadrži konzervanse, umjetne boje, arome, stabilizatore itd.
Antibiotici i općenito svi lijekovi.

Čega jesti više?

Soda bikarbona i limun

Voće

Sve sirovo povrće. Neko je kiselo po okusu, ali se u tijelu mijenja i postaje alkalno.
Bademi. Vrlo su alkalni. 
Integralne žitarice: jedina alkalizirajuća žitarica je proso. Sve su ostale žitarice lagano kisele, no idealna prehrana treba i određeni postotak kiselosti pa valja jesti i nešto žitarica. Sve žitarice moraju se jesti kuhane.
Med. Ima vrlo visoku alkalnost.
Klorofil. Zelene biljke sadrže klorofil koji je veoma alkalan.
Voda. Važna je za proizvodnju kisika. Uvijek budite dobro hidrirani, pijte vode malim gutljajima tijekom cijelog dana.
Vježbanje. Vježbe pomažu održavati alkalnost organizma jer daju kisik cijelom tijelu. Sjedilački način života uništava život.
Kemoterapija je smrt!
Iako medicina vrlo dobro poznaje istraživanje ovog znanstvenika, rak se liječi kemoterapijom. Kemoterapija često znači smrt. Ona zakiseljuje tijelo do te mjere da tijelo poseže za zadnjim alkalnim rezervama u organizmu kako bi neutraliziralo kiselost žrtvujući minerale (kalcij, magnezij, kalij) koji su ugrađeni u kosti, zube, nokte i kosu pa kao posljedicu kemoterapije imamo fizičke promjene pacijenata. Kemoterapija toliko zakiseljuje tijelo da pospješuje širenje raka, a ne uništavanje stanica.
Stoga, ako bolujete od ove bolesti, liječite se alkaliziranjem organizma, u tome vam može pomoći i soda bikarbona koju možete kupiti u svakoj trgovini, a koja je poznata u svijetu alternativne medicine kao vrlo dobar i učinkovit ubojica raka, upravo zbog njenih alkalnih svojstava.
Zdravi bili!
         = izvor

Увод у лустрацију на хрватски начин


Trio VIVA LUDEZ iz Splitskog FERAL TRIBUNA u Beogradu / (препоручио архитекта)  Georges Konikovic
______________


 Разговори са Смојом » Бориса Дежуловића
У Београду у Културном центру Град у суботу 5. марта  биће одржана промоција књиге "Разговори са Смојом"  Бориса Дежуловића 
Миљенко Смоје је био новинар, књижевник, сатиричар, путописац, познат по сценаријима за телевизијске серије "Наше мало мисто" и "Вело мисто". Објављивао је у многим медијима, док је деведесетих година, супротставивши се ратном лудилу које се захуктало диљем Југославије, био један од редовних аутора култног сплитског недељника "Ферал Трибуне".
На промоцији "Разговора са Смојом" ће говорити управо уреднички трио Ферала – Борис Дежуловић (аутор књиге), Предраг Луцић и Виктор Иванчић, као и издавач књиге Драган Огурлић. Модератор је Бојан Марјановић.


Ево једног шаљивог текста Виктора Иванчића из "Пешчаника"

Биљежница Робија К.: 
Увод у лустрацију

Ми руља смо у школи мирно сидили у клупама. Онда је она учитељица Смиља угибала у разред. Она је имала чизме и опасач. Плус је на опасачу имала пиштољ у футроли. Уча је стала исприд плоче и викнила је: „За поглавника и за дом…“ Ми ђаци смо сви викнили: „Спремни!“ Уча је опет викнила: „За поглавника и за дом…“ Ми смо викнили: „Спремни!“ Уча је још једном дрекнила: „За поглавника и за дом…“ Ми смо дрекнили: „Спремни!“
Онда је мој дида тргнијо се у хотељи и застењао је: „Шта је ово, срцелити ирудово?!“ Мама је њему рекла из кужине: „Дај, чако, па стварно немош спават у хотељи исприд телевизије! Шта не пођеш лећ у постељу ка нормални човик?“ Дида је питао: „А ди је Роби?“ Ја сам рекао: „Ту сан, дида, на тапетићу!“ Дида је питао: „Ниси у школи?“ Ја сам рекао: „Нисан, дида, игран се са робокапом!“ Дида је рекао: „То ти је паметно, унукићу! Ове данашње школе су ионако голи курац!“ Мама је рекла: „Чако, немој молинте прид дитетом бештимат! И ај више у кревет, виш да су ти очи на по копља!“ Дида је рекао: „Ево саћу, само да видин дневник до краја…“
Онда је учитељица Смиља испрсила се и рекла је: „Ја и сви други наставници смо добили напутак од министра културе и богоштовља, господина професора доктора Златка Хасанбеговића, да се ученицима понуди добровољачки упис у усташку младеж!“ Ми ђаци смо гледали преда се и шутили смо. Уча Смиља је питала: „Јел можда има неко у овом разреду ко се не би тија уписат у усташку младеж?“ Ми руља смо шутили. Учитељица Смиља је рекла: „Добро, значи сви сте уписани! Са задовољствон ћу извјестит господина министра професора доктора Хасанбеговића да у мом разреду нема Срба, Жидова, Цигана, Југославена, Четника, а богами ни потомака партизанских зликоваца! Јел тако, младежи?“ Ми ђаци смо сви викнили: „Тако је, учитељице!“ Онда је она туљаница Нивеска рекла: „Само шта је Робијев дида бија у партизанима!“
Онда је дида тргнијо главу из хотеље и викнијо је: „О матер ти јебен усташку, да ти јебен!“ Мама је из кужине дрекнила: „Чако! Престани спават исприд телевизије! Виш да сањаш глупости и балиш бљезгарије!“ Онда је и мој тата провиријо у примаћу и рекао је: „Шта је, фосилац, али си опет сања игмански марш?“ Дида је питао: „А ди је Роби?“ Ја сам рекао: „Ту сан, дида, игран се са робокапом на тапетићу!“ Дида је рекао: „Значи, ниси у школи?“ Ја сам рекао: „Нисан, дида, недиљом немамо школе!“ Дида је рекао: „Боље да је немате никад! Школа је једно клерофашистичко легло! Мркли мрак!“ Мама је подвикнила: „Чако! Молин те ка бога примисти се у собу и иди лећ! Виш да ти глава кљуца, човиче божји!“ Дида је рекао: „Ево, ево саћу, само да заврши дневник…“
Учитељица Смиља је погледала кољачки у мене и рекла је: „Дижи се, Роби! Јел то истина?“ Ја сам скочијо се из клупе и запиљио сам се у паркет. Уча Смиља је мени викнила: „Пивај, крембилу! Јел то могуће да ти ка члан усташке младежи имаш дида партизана?“ Ја сам питао: „Ко је члан усташке младежи?“ Уча је дрекнила: „Ти, мајмуне! Сад си се уписа прије пет минути! Јел то још плус свега и сидиш на ушима на настави? Како те није срам носит часну исказницу усташке младежи и имат дида партизана?!“ Ја сам рекао: „Пардон, учитељице, мој дида је пољопривредник са Шолте! Има двајс маслина, два винограда и леут за ловит гире и гавуне!“ Учитељица Смиља је наперила кажимпрст према мени и зарежала је: „Немој ти мени срат! Ка да ја не знан колико је пољопривредника било међу комунистима и партизанским крволоцима! Саш ми за казну за домаћи рад руком преписат цила Будакова Огњишта!“ Ја сам зајаукнијо: „Ајме мајко!“
Дида је у хотељи скрикнијо: „Ајме мајко! Па ди се ова усташка курбетина гаси!?“ Мама је просикћала: „Чако! Дизалицон ћу те однит у собу, мајкеми миле! Па немош спават у хотељи и викат шпоркарије прид дицом!“ Али дида је само протрљао очи и питао је: „Роби, јеси ту?“ Ја сам рекао: „Ту сан, дида!“ Дида је питао: „Шта радиш? Јел можда преписујеш Будакова Огњишта?“ Ја сам рекао: „Не преписујен, дида! Игран се са робокапом!“ Дида је рекао: „Тако је, унукићу! Немој ти смрад од књиге никад узет у руке!“ Онда је мама рекла: „Чако! Молин те ка бога…“ Али дида је само одмахнијо са руком и наставијо је гледат дневник. Мама је тати рекла: „Немош вироват која тврдоглавост! А поглеај га, већ је заспа…“ Тата је рекао: „Саће се умисто у постељу приселит на Сутјеску…“
Учитељица Смиља је стала исприд мене и закачила је обе руке за опасач. Она је мени рекла: „А кад препишеш руком цила Будакова Огњишта, богами ћу предложит Наставничком здругу да те избаци из школе!“ Ја сам гледао у паркет и шутијо сам. Уча је викнила: „Нисмо се ми крваво борили за самосталну и независну државу Хрвацку зато да у њој бесплатно школујемо Србе, Жидове, Цигане, Четнике и Комунисте! Јел тако, усташка младежи?“ Сви руља у разреду су викнили: „Тако је, учитељице!“ Уча је дрекнила: „А поготово нећемо трпит потомке партизанских злочинаца! Све ћемо их мршнит из школе!“ Само онда је неко отворијо врата од разреда и цијукнијо је: „Ајме немојте, Смиљо, ако бога знате…“ Неко други је зацвилијо: „Не гришите душу, учитељице, ово је један велики неспоразум…“ То су били моји родитељи.
Уча Смиља је гледала у њих са жешћим ошамутом. Она је питала: „Какви неспоразум?“ Моја мама је рекла: „Па све је ово испало зато шта је Робијев дида заспа у хотељи исприд телевизије! Кужите? И сад би нан мали мога летит из школе!“ Уча је питала: „А ко сте ви?“ Тата се накесеријо: „Ми смо тата и мама! Оно, пичке родитељске… Морали смо овако упаст да шкапуламо сина! Шта би он мора страдат ако фосилац има ноћну мору?“ Мама је рекла: „Глупо је да дите најебе само зато шта му дида сања пиздарије!“ Учитељица Смиља је опет закачила руке за опасач и рекла је: „Чекајте мало! Јел ви то оћете казат да су настава и богоштовље у хрвацким школама пиздарије?“ Тата је рекао: „Ма не то! Него да стари дебилко кад заспе свугди види усташки мрак! Сенилац је тотална штета!“ Уча је подвикнила: „Значи, оћете рећ да је изобразба усташке младежи нешто нестварно? Да је можда господин министар професор доктор Хасанбеговић нека утвара, је ли?!“ Мама и тата су пиљили у учу са турбо зблентозом. Онда је уча окренила се према мени и питала је: „Роби, јел могуће да су ове дви будале твоји родитељи?“
Ја сам рекао: „На жалост, могуће је!“ Учитељица Смиља је рекла: „У, јебате, није ти лако! Мораћу размислит да ти смањим казну, да препишеш само пола Будакових Огњишта! А и Наставнички здруг ће узет у обзир олакотне околности!“ Родитељи су зинили са устима од изнереда. Онда је мој тата мене питао: „Зашто, сине, за маму и тату говориш да су будале?“ Ја сам рекао: „Будале су сви који мисле да ово мој дида сања!“
Роби К. (IIIa)
Виктор Иванчић  23/02/2016 | 01.02.2016.

понедељак, 22. фебруар 2016.

Юлияна - Уhуктуу



Отпремљено је 19.06.2011.
Новый клип перспективной и молодой этно-певицы Юлияны.

недеља, 21. фебруар 2016.

До Немањића сам дошао случајно. Један од Васојевића је желео да сазна своје порекло, и истраживање ме је довело до маленог села у планини на југу Србије. Трошна кућица покривена сламом, без струје. Бака живи сама, а од царске је лозе Немањића....

Портал Порекло преноси текст из дневног листа Данас о Милети Симићу из Малог Пожаревца, који се професионално бави састављањем родослова
СРБЕ МАЛО ЗАНИМА ПОРЕКЛО
„За неколико деценија препешачио сам пола Србије. На пут обавезно носим мапу, фотоапарат, камеру и челичну четку за чишћење надгробних споменика. Они су битан извор података“
Милета Симић (58) из Малог Пожаревца код Београда професионално се бави састављањем родослова више од 25 година. Жеља из детињства да сазна порекло својих предака, прерасла је у хоби, па је до своје 21. године урадио родослове за све породице из родног места. „Копање“ по архивама пробудило је у њему знатижељу да се бави прошлошћу, те је уписао студије историје.
Љубав према историји и оно што је почело као хоби, прерасло је у посао, те је Милета до сада урадио више од 500 родослова и породичних монографија. Радио је за познате личности, богате, сиромашне, људе из земље и иностранства. Свима њима је заједничко то што желе да упознају своје порекло и корене, што је, каже, у Србији данас ретка појава.
– Већина Срба зна своје претке до другог, трећег колена, и даље их не интересује – каже Милета за Данас.
У својим истраживањима нашао је потомке Хајдук Вељка Петровића, који живе у Дубони, селу крај Младеновца и презивају се Хаљдуквељковић. Потом је урадио и родослов Хајдук Вељка и поклонио га музеју у Неготину. Открио је да у Србији има 16 породица сродника и потомака Карађорђевића, који славе светог Климента, првобитну славу Карађорђевића, и познати су под надимком Клименташи. Дошао је и до сродника Немањића, који углавном живе у југоисточној Србији, у забаченим планинским крајевима.
– До Немањића сам дошао случајно. Један од Васојевића је желео да сазна своје порекло, и истраживање ме је довело до маленог села у планини на југу Србије. Трошна кућица покривена сламом, без струје. Бака живи сама, а од царске је лозе Немањића – прича Милета.
Израда једног родослова траје до два месеца, а породичних монографија до пола године. Истраживање изгледа овако:
– Када неко дође са жељом да му израдим родослов, тражим основне податке из књиге рођених, венчаних и умрлих. Онда тражим најстаријег сродника и упутим се у то место. Многа су удаљена и неприступачна, па сам за ових неколико деценија препешачио пола Србије. На пут обавезно носим мапу, фотоапарат, камеру и челичну четку за чишћење надгробних споменика. Они су битан извор података – објашњава.
Када стигне у удаљено место, тражи сроднике, распитује се. Онда посети гробље, па локалне архиве – месну, црквену, библиотеке… На крају са свим подацима одлази у Архив Србије. Најтеже је, каже, доћи до података о људима из централне Србије, јер су архиве уништаване за време Другог светског рата, паљене су цркве и документација. Додатни проблем је и то што су Срби пре указа кнеза Александра Карађорђевића из 1851. често мењали презимена. Некоме се, на пример, отац звао Филип Димитријевић, па он одлучи да се презива Филиповић, а рођени брат му остане Димитријевић. То је стварало збрку у држави и кнез је томе стао на пут.
– Презимена су била много устаљенија у БиХ и Хрватској, те је тамо лакше урадити родослов. У Црној Гори посебно, јер су племенске старешине још од средњег века чувале податке о свом племену. На простору централне Србије подаци датирају од око 1700. године, када су се наши преци досељавали у ове крајеве. А пописних књига пре тог времена и нема. Први попис у Србији званично је урађен 1829 – прича Милета.
Каже да се изненади када понекад наиђе на потомке осмог или деветог колена, који толико личе на своје претке, попут близанаца.
– Радио сам родослов Николе Калабића, по жељи рођака. Упутим се у његово родно место, свратим код аутомеханичара и видим крупног, високог човека, зелених очију, ликом – исти Никола Калабић! Одмах сам знао да су у сродству. И зове се Никола, презива Калабић. Пут ме једном одвео у Сјеницу. Седим у кафани са младићима, кажу да су муслимани. Ја се смејем и одговарам – ма шта кажете, па видите како сте плави и високи, ви сте Срби. Они одговарају да им је прапрапредак био Србин. Знају своје порекло и не стиде се тога. Ми смо ти који имамо проблем са собом – указује, а објашњава и како.
– Пита ме један рођак: Зашто ти тим момцима ниси рекао да се врате својој вери? Ја питам њега – је л’ си ти крштен? Каже – јесам. Је л’ си се венчао у цркви, је л’ ће ти поп држати опело на сахрани? Неће, каже, мрзи цркву и биће кремиран. Па како онда тражиш да се неко врати вери својих предака од пре 200-300 година а ти се не враћаш, а крштен си? – каже Милета.
Жао му је, додаје, што се Срби мало интересују за своје порекло. Али има и ретких примера, када се неко одушеви својим родословом и пожели да посети родно место свог најстаријег познатог претка.
– Један мештанин из Малог Пожаревца упутио се пре више година у Бели Поток код Колашина у Црној Гори, одакле је 1700. неки његов прапредак Живан Петровић кренуо пут Шумадије и настанио се у Малом Пожаревцу. Стигао је у то месташце, које сада има двадесетак кућа и запутио у сеоску продавницу. Испред су седели локалци испијајући пиво. Он је сав радостан, са усхићењем узвикнуо: „Људи, ја сам ваш! Отишао сам одавде пре 300 година и сад сам се вратио!“ Погледали су се збуњено и прокоментарисали – овај је или луд или више пијан од нас – препричава једну од анегдота.
Преспавао поред покојника
Путујући Србијом и регионом, Милета је упознао многе људе, проналазио податке, али доживео и необична искуства.
– Истраживање ме нанесе у неко скоро напуштено село на врху планине. Дођем уморан, пред мрак, покуцам на врата, представим се и кажем да ме занимају неки подаци и питам да ли би желели да ми помогну… Кажу, нема проблема, можеш и да преноћиш. Уђем, са олакшањем. Кад, у централној соби малене кућице на столу лежи мртвак. Изнад упаљене свеће, две бабе спавају поред, и један кревет празан. Ту ћеш ти, каже ми домаћин. И ја, шта ћу, преспавам… – описује Милета необично искуство.
 ИЗВОР: Дневни лист „Данас“, аутор Катарина Живановић

среда, 17. фебруар 2016.

Најтајанственије живо биће подземља

Човечија рибица излегла више од 40 јаја
ПОСТОЈНА - Човечија рибица у Постојнској јами излегла је 45 јајашца, што се сматра биолошким чудом.
Човечја рибица је изолована у посебном акваријуму, где се прилепила за површину на којој је за двадесетак минута излегла јајашца од којих нека изгледају као да ће се из њих излећи млади.
Биолози који воде дневник, изоловали су рибицу како радозналост посетилаца не би била стресна за њу и јајашца.
Реч је о веома реткој појави, чуду природе, јер се у августу 2013. године први пут десило да су запослени и посетиоци у туристичкој шпиљи били сведоци када је човечја рибица излегла 22 јајашца.
Човечија рибица спада у једно од најтајанственијих бића подземља.
Посетиоци овај догађај могу да прате преко посебног екрана, а припрема се и посебна интернет страница о свему што се дешава.
  
Човечија рибица излегла више од 40 јаја

уторак, 16. фебруар 2016.

Богородица из Бенковца



ИКОНА Богородице са Христом која је из Цркве светог Јована у Бенковцу током ратног вихора деведесетих пренета у Србију и спасена од уништења постала је ових дана тема хрватских медија. Разлог њиховог интересовања је тврдња Милорада Савића, некадашњег кустоса бенковачког музеја, да је то дело великог мајстора сликарства Ел Грека. Док је за српски народ ова икона светиња, коју су као реликвију, као и у свим прогонима, понели у завежљају, у Хрватској никоме до ње није било стало, све док није наговештено да је њен аутор можда Ел Греко.Савић је, иначе, учествовао у спасавању културно-историјског и црквеног блага срског народа у Славонији, а тек ових дана је писао о икони која се сада налази у Музеју Српске православне цркве у Београду. Ослањајући се на заиста неистражену причу, Хрвати су експресно затражили да се икона врати у њихову земљу. Позвали су се на споразум о преузимању уметничке баштине, која је током потоњег ратног вихора са егзодусом народа пренета у Србију, како не би заувек остала заробљена или спаљена у држави која у то време Србе није желела. Иако је у споразуму јасно наведено да ће однето културно благо бити враћено тек кад се обнови светиња из које је однето, а Црква светог Јована у Бенковцу чека обнову, у тамошњој штампи се спекулише да би ову икону требало "вратити" у манастир Крка, у коме никад није била!
Савићева тврдња је прихваћена у тамошњој јавности као апсолутна истина, иако се стручна јавност, ни српска а ни светска, није озбиљно бавила овим радом. Све је заснивано на претпоставци једног, додуше великог српског познаваоца средњовековне уметности. Историчарка уметности Аника Сковран, прва је и засада једина довела у везу бенковачку Богородицу са Христом и Ел Грека. Своју анализу објавила је у Зборнику Народног музеја још 1997. године и тај текст, насловљен "Две иконе два славна Крићанина" прошао је готово незапажено. Иако је реч о великом уметнику, експертиза којом би се доказало ауторство - није урађена. Како сазнајемо, икона из Бенковца се не помиње ни у једном попису Ел Грекових дела.
- Помало сам скептичан да је икону из Бенковца насликао Ел Греко, али стручњаци за тај период и његово стваралаштво требало би да дају последњу реч. Мој лични став је да ништа не треба да вратимо у Хрватску, али ако моја црква верује да треба вратити благо наше културе онима који су га палили, па нека то уради - каже историчар уметности Никола Кусовац, који је током деведесетих учествовао у спасавању српског културног наслеђа из Хрватске.
Икона са ликом Богородице са Христом годинама је оштећена чамила у олтару цркве у Бенковцу.
- Почетком рата склоњена је са још 170 овдашњих икона из цркава. У томе сам и ја учествовао, јер сам желео да сачувам српску културу - наводи Савић.
Већ 1992. нашла се у Народном музеју у Београду и убрзо је приказана на изложби са 118 икона из цркава Равних котара. Икону је нешто касније рестаурирао Радован Пиљак, конзерватор Народног музеја у Београду.
- Када су је донели, била је готово црна. Ликови су се тек назирали - сећа се Пиљак. - На њој су биле наслаге које су се таложиле кроз време, од настанка до рестаурације. Пре последње рестаурације, претрпела је неколико чишћења уљем из кандила. Требало је одвојити прљави слој од бојеног дела. Било је веома тешко и мислим да је то једна од најтежих, али и најбољих рестаурација коју сам извео. Рестаурирао сам је традиционалном методом и материјалом по највишим светским стандардима. Икона је власништво Српске православне цркве и мислим да треба да се врати у бенковачку цркву тек кад се српски народ врати тамо одакле је протеран.
Рестаурација иконе омогућила је Аники Сковран њену даљу обраду, одређивање аутора и периода настанка. Икону Богородице са Христом атрибуирала је као дело Ел Грека.
- На темељу многих показатеља, склони смо да у овој икони препознамо дело раног Доменика Теотокопулоса - Ел Грека, који као веома млад, двадесетпетогодишњи сликар долази из Грчке у Венецију - објаснила је Аника Сковран. - Могуће је да је икона настала за време његовог боравка у Венецији. На Венецију упућује мајушни гризај ведуте Трга Светог Марка са Дуждевом палатом на овој икони. Изненађујући је наговештај извесних сликарских решења карактеристичних за његова каснија дела остварена у Шпанији. Сликар је та решења већ наговестио на неким од бочних сцена бенковачке иконе.
Аутопортрет Ел Грека 
У утврђивању сликара бенковачке иконе Аники Сковран је помогло поређење овог дела, не само са раним радовима Ел Грека, већ и са његовим делима која су настала касније. Док је живео на Криту, Ел Греко је био цењени иконописац у позном византијском стилу. Касније, у радионицама венецијанских сликара одустаје од технике темпере на дрвету у корист уља на платну и преузима стилске одлике водећих венецијанских мајстора Тинторета и Тицијана. Тек у Шпанији развија сопствени, препознатљив стил који карактеришу издужене фигуре.
- Интересантна је истрајност у Ел Грековој привржености одређеним библијским сликама којима се непрестано враћа: Благовести, Визитационе, Ваведење Богородице, Рођење Христово... Оне су присутне на бенковачкој икони и многим касније насталим платнима у Шпанији - истиче Сковран. - Доминантна фигура разапетог Христа на бенковачком Распећу, снажно моделованог торза, подсећа положајем тела, руку и ногу на многа каснија распећа, на којима се Христово тело све више деформише - Мадрид, Прадо, Париз, Лувр...
Аника Сковран примећује сличност између анђела из Благовести на нашој икони са анђелом из Крштења Христовог на Ел Грековом делу које се налази у Толеду и левог анђела у Распећу Христовом у Музеју Прадо...
Период од 1560. до седамдесетих нејасан у животу сликара је време у које, чини нам се, треба сместити настанак бенковачке иконе - наводи Сковран. - Откриће бенковачке иконе, мада слабо очуване, на којој препознајемо младалачко дело славног Крићанина, осветлиће његове загонетне почетке које тек треба истражити.
КНЕЗ ПАВЛЕ ПРОДАО ГРЕКОВОГ "ЛАОКОНА"
НАРОДНИ музеј у Београду имао је у својој збирци једно Ел Греково дело. Слика "Лаокон" је 1938. изнета из земље да би учествовала на изложби у Лондону, али се, нажалост, никада није вратила у Београд. Притиснут беспарицом кнез Павле, чије је име у то време носио наш национални музеј, продао је слику Националној галерији у Вашингтону за 100.000 долара!
БЕЗ ЗВАНИЧНОГ ЗАХТЕВА
ИКОНА из Бенковца и даље је у Музеју СПЦ у Београду, али није изложена. У Патријаршији кажу да су чули за претпоставке да је насликао Ел Греко. Читају натписе у хрватској штампи, мало су забринути, али до сада нису добили званичан захтев, нити позив да се ово дело врати у Хрватску.

ВЕСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Загонетна богородица из Бенковца

субота, 13. фебруар 2016.

Заплењена већа количина таблета за потенцију

Цариници на граничном прелазу Градина, према Бугарској, запленили су велику количину таблета за потенцију које је у Србију покушао да прокријумчари један турски држављанин, саопштено је данас.
Детаљним прегледом аутомобила немачких регистрација којим је управљао турски држављанин који је рекао да нема ништа да пријави, првобитно је пронађено 300 празних бочица за лекове са етикетама.
Даљим прегледом аутомобила су испод патосница, иза возачког и сувозачког седишта, пронађене кесице са пет различитих врста таблета за потенцију.
Међу њима је било готово 700 грама таблета "Стид пауер", више од 350 грама таблета "Плант Вијагра", више од 350 грама таблета "Тајгер кинг" и готово 1.000 комада таблета "Кобра" и "Порше".Ради се највероватније о фалсификатима произведеним у Турској, намењеним немачком тржишту.
Заплењена већа количина таблета за потенцију

четвртак, 11. фебруар 2016.

Гравитациони таласи "звучни запис универзума".

Међународни тим научника објавио је данас да је открио гравитационе таласе, што је огромно откриће на путу да се потпуно разуме гравитација

ВАШИНГТОН - Међународни тим научника објавио је данас да је открио гравитационе таласе, што је огромно откриће на путу да се потпуно разуме гравитација. Гравитациони таласи су таласи у ткању простор-времена, које је Алберт Ајнштајн предвидео пре једног века.

Поједини научници упоредили су овај помак са тренутком када је Галилео Галилеј узео телескоп да погледа планете.

Ови таласи настају приликом деструктивних догађаја у универзуму, а астрономи су узбуђени због њих јер се тако отварају врата ка новим начинима посматрања космоса.

Ово је за астрономе као када се неми филмови претворе у тонске, јер гравитациони таласи представљају звучни запис космоса.

"До овог часа су нам очи биле усмерене у свемир, али нисмо могли да чујемо музику. Небеса никад више неће бити иста", рекао је астрофизичар са универзитета Колумбија Саболч Марка, члан тима који је открио таласе.

Велики међународни тим астрофизичара користио је новији и унапређени инструмент вредан око 1,1 милијарду долара знан као ЛИГО (Ласер Интерферометер Гравитатионал-Wаве Обсерваторy) да би открио гравитационе таласе настале после судара две удаљене црне рупе, што је један од начина како они настају.

Научници су у обради сирових податак претворили таласе у звук.

На конференцији за новинаре у Вашингтону медијима је пуштен звук који они називају "цвркут" (ћирп), односно сигнал који су чули 14. септембра. Сигнал је био једва приметан чак и када је увећан.

Неки физичари говоре да је ово откриће по величини равно открићу субатомске честице Хигсов бозон, док други говоре да је веће и од тога.

"Ово се стварно може поредити једино са Галилејовим узимањем телескопа и гледањем у звезде. Наше разумевање неба се драматично променило", рекао је теоријски физичар универзитета Пен Абхај Аштекар, који није био члан тима за откривање таласа.

Теорију о гравитационим таласима први је поставио Ајнштајн 1916. године, у склопу своје теорије опште релативности. Они су изузетно слаби таласи у простор-времену, односно четвородимензионалном простору који обухвата време и три просторне димензије.

Гравитациони таласи настају када се сударе два масивна али компактна објекта, као што су црне рупе или неутронске звезде. Након тог судара настају таласи који брзином светлости путују кроз космос и утичу на њега.

Научници су прве индиректне доказе о постојању гравитационих таласа пронашли током седамдесетих година прошлог века, када су прорачуни показали врло мале промене у орбитама две звезде које су се сударале, а тај рад је један од оних који су 1993. године добили Нобелову награду за физику.

Данашња објава је директно откриће гравитационог таласа, што је велика разлика. "Једно је знати да постоје звучни таласи, али је сасвим друго када заиста чујете Бетовенову пету симфонију. У овом случају можемо да чујемо како се две црне рупе спајају", рекао је физичар са универзитета "Џонс Хопкинс", Марк Камионковски, који није био део тима који је открио таласе.

Члан тог тима Чед Хана рекао је да су гравитациони таласи "звучни запис универзума".

Ајнштајн је у својој теорији претпоставио да научници никада неће моћи да их чују. Он је касније довео у сумњу своју теорију, а 1930. године се запитао да ли заиста постоје, али су научници 1960. закључили да вероватно постоје.

Америчка национална фондација за науку одлучила је 1979. године да одвоји новчана средства за Институту за технологију Калифорније и Институту за технологију Масачусетса да пронађу начин да открију таласе.

После 20 година истраживања ови институти почели су да граде два детектора ЛИГО, у Хенфорду и Ливингстону, који су укључени 2001. године. После година истраживања без икаквог успеха, научници су схватили да морају да изграде још напреднији систем детекције, који је коначно покренут прошлог септембра.

"Ово је заиста научничко спуштање на месец и успели смо у томе. Слетели смо на месец", рекао је Давид Рајце, извршни директор ЛИГО-а.

Нови ЛИГО је на појединим фреквенцијама осетљивији од старог и може да открије таласе на нижим фреквенцијама, на којима стари није могао. У плану су нова унапређења.

Откривени Ајнштајнови гравитациони таласи

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић  ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ  ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

Популарни постови

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више