СРОДНЕ ВЕСТИ

          ВЕЛИКА прича о уздизању обновљене Србије из запустеле дивљине у модерну државу још увек је мало позната. Било је то време када су досељеници, потомци Срба који су из отаџбине отишли у вековним сеобама, поново мукотрпно крчили просторе за села и путеве у "океану српских шума", како је нашу земљу 1833. видео француски дипломата и путописац Ламартин.После успеха Другог српског устанка, у Београдском пашалуку, који је био цела Србија, живело је око 120.000 пореских глава, односно мушкараца хришћана од седам до 80 година. Аустријски архиви наводе да је око 80 одсто територије било под густим, старим, храстовим шумама. Пруски официр, племић и путописац Ото Дубислав фон Пирх дивио се српским шумама и сматрао је да ће њихово мудро коришћење донети богатство земљи која се развија.
          - Савршена тишина влада у Шумадији. Ниједне птице певачице, само једва чујан шум ветра који њише таласе од лишћа. Свето дрвеће, од којег се свако у данима опасности претвара у хајдука, као да је било потпуно црно под плавим небом. Пословица вели: Ко обори једно дрво, убије једног Србина. Ове шуме, у којима пребивају виле и мала божанства, оживљавају сећања на бића која смо волели а којих више нема - сетно је описао франуски путописац Жозеф Ренак остатке прашума у Шумадији, кроз коју је прошао у другој половини 19. века.
          Данас је тек нешто више од четвртине Србије покривено шумом, што је далеко испод просечне шумовитости европских земаља од 46 одсто. То показује да није послушан савет и завет књаза Милоша, који је убрзо по стварању аутономне кнежевине покушао да заштити шуме. Он је био згрожен нестајањем зелених тврђава које су вековима биле уточиште и светилиште Срба. У доба османских прогона, као сеоска црква и збориште најчешће је коришћен управо простор под крошњама светог дрвећа, старих храстова записа