СРОДНЕ ВЕСТИ

          ПАРИЗ 1865. године. Французи организују велику изложбу ратних трофеја, освојених у разним ратовима, у разним периодима и од разних непријатеља. Три српска студента која су тих дана боравила у Граду светлости никако нису могла да пропусте овакав догађај.
          Најдуже су се задржали у одељењу где су били трофеји заробљени у француско-турским ратовима. Успут су размењивали своје филозофске и правне погледе на свет. У том заносу прекинула су их два Турчина, у цивилним оделима, с фесовима на глави. Старији, седи господин, одмах је заподенуо разговор на српском. Готово им је упао у реч: "Србима није потребно да уче права и филозофије. Боље би било", рече даље, "да уче војне науке, јер ће Србија требати добрих официра и војника..." Био је то Омер-паша Латас.
          ЗАПИС о овом сусрету и разговору пронађен је у заоставштини Јована Ђ. Авакумовића, правника и политичара, који ће најпре 1892. године постати председник Владе Србије у време краља Александра Обреновића, а потом ће то исто бити после Мајског преврата 1903. код новог суверена Петра Карађорђевића. Овај документ се чува у Библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици и даје сасвим нови оквир за тумачење биографије и историјске улоге овог знаменитог турског поданика.
          У ИСТОРИЈСКИМ читанкама о Омер-паши пише да је он заправо Михаило Мића Латас, Србин из Лике, рођен 1806. у Јањи Гори, код Плашког и да је умро 1871. у Цариграду. Био је син официра аустријске војске. У Госпићу је завршио кадетску школу и постао кадет-наредник. Пребегао је у Босну је 1827. када је оптужен да украо новац из четне благајне. Убрзо доспева у Цариград и постаје учитељ цртања престолонаследника Абдулa Меџида. Уз његову помоћ приступа османлијској војсци и већ 1838. добија чин пуковника. Када је годину дана касније Медзид ступио на престо и он аванзује - постаје паша. Један је од најмлађих мушира односно маршала (то је био највиши чин), у историји турске армије. Прославио се гашењем побуна у Сирији, Албанији и Курдистану и окупацијом Дунавске кнежевине.
          У БОСНИ је остао упамћен јер је затро устанак босанског беговата. Ликвидирао је преко 1.500 најугледнијих ага и бегова у Босни и Херцеговини, неке је затворио, а њих 400 послао оковане у Цариград. Кажу да је од те његове акције настала изрека "...и мирна Босна".
          Уништио би 1853. и Црну Гору да то нису спречиле Аустрија и Русија. Те исте године у Кримском рату био је заповедник турске војске на дунавској линији и добио титулу сердар екрем (велики војсковођа). Потом је, са енглеским и француским савезницима, суделовао у опсади тврђаве Севастопољ. Гушио је и устанке по Месопотамији.
          Јован Ђ. Авакумовић, правник и политичар
          У ЗАПИСУ Јована Авакумовића о сусрету са славним турским војсковођом откривају се неки детаљи које су историчари изоставили. Омер-паша је српским студентима тада рекао:
          "Не гледајте ме, децо, као туђина, што знате да сам турски паша", наставио је. "Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир (маршал) Турске царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српска осећања. Србији предстоји, у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па ви, садашњи подмладак њен, треба да будете у том моменту, у стању послужити отаџбини на пољу части и животних интереса Српства. Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију, као аустријски војни бегунац. Примљен тада врло добро у Србији, добио сам место за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и Српству, колико бих умео и могао мојом спремом и знањем."
          ЗА ВРЕМЕ његовог учитељовања у Гружи, Аустрија је затражила од кнеза Милоша да га испоручи назад. Војне власти из Беча су се уплашиле да би и многи други официри и подофицири, Срби, могли да крену Латасовим путем и да пребегну у Србију. По сведочењу самог Латаса, да би лакше остварили захтев о његовом изручењу, једноставно су измислили да је проневерио четну благајну и да они њега траже заправо као лопова.
          Када је стигао аустријски захтев о његовом изручењу, пише даље у Авакумовићевом запису, кнез Милош је позвао бившег аустријског војара у двор, у Крагујевцу, и рекао му:
          "Синко, ја не могу, због тебе, војевати са Аустријом; али нећу ни да те предам њој, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгајен у духу Српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелазак у Турску. Иди тамо и прими се службе... Можда ће се тамо од тебе тражити да пређеш у мухамеданство. Сада ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигде не смеш заборавити да си Србин; никада немој ништа радити против Српства, не смеш изневерити српско млеко којим те је задојила и одгајила мајка Српкиња."
          АВАКУМОВИЋ пише да Латас, док је препричавао овај савет кнеза Милоша, није могао да сакрије налет емоција и да се то видело по изгледу лица и говору. Готово дрхтавим гласом наставио је своју исповест:
          "По савету кнеза Милоша, потпомогнут српским властима онога доба, прешао сам у Турску, где сам се не само примио државне службе, већ сам прешао у мухамеданску веру. У турској војсци напредовао сам и доживео славе и господства као ретко који. Ну, опет, никад нисам заборавио, нити ћу, убудуће, заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске од 55.000 људи и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена, те су се Русија и Европа заузеле за Црну Гору и спасиле је од сигурне тадашње пропасти...
          "Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синџирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам."
          Омер-паша је поручио српским студентима да бегови и спахије никад неће бити пријатељи Српства

          У ДАЉЕМ разговору Латас је говорио о томе да жали што није успео да се сусретне с кнезом Михаилом Обреновићем, а млађаним студентима на крају рекао:
          "Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца... Ну један савет за тај случај, чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима..."

          ИВО АНДРИЋ И МИХАИЛО ЛАТАС
          ОМЕР паша инспирисао је и нашег нобеловца Иву Андрића, великог познаваоца људских судбина босанског вилајета. У недовршеном роману "Омер-паша Латас", који се у књижевности карактерише као "албум личности", са њиховим прошлостима и карактерима, својствен Андрићевом књижевном раду, Латаса описује као "истинског војника и управљача, са модерним наоружањем и обученим трупама, са вештином школованог официра, као потурицу и каријеристу".
          На састанку са сарајевским ајанима, беговима и агама, Латас, у роману, проговара:
          "Ја ћу свршити све ово због чега сам послан овамо. И ви се варате ако мислите да ћете са мном проћи као са онима који су прије мене долазили у Босну ради истог посла. Ово је другачија наредба, а други је човјек који треба да је изведе. Ја знам, ви мислите да ћете и овог пута, по вашем старом начину, моћи да наоко пристанете на све, а затим да ми из бусије чините толике и такве сметње и тешкоће да ћу се и ја заморити и на крају вратити несвршена посла. А ви да се смијете иза мојих леђа! Али знајте да ја знам да ви вазда говорите једно а мислите друго. Понављате: Пеки, пеки ефендум! А поглед вам говори: Босна је ово будало, земља која се повија али не мијења! А ја вам опет кажем да не полажем ништа на ваше ријечи, да јасно читам ваше мисли, и да ћу ту вашу Босну, ако буде требало, сву просијати на ситна сита, тако да се неће знати ни ко је бег ни ко је ага, и да ни у сну нећете помишљати на вашу самовољу и непослушност.