======================
ВЕДРИЈЕ НОВОСТИ
Оцијенило је 29 особаПриказати списак оних који су подијелили249DivnooДопада се Приказати списак оних који су оцијенили
*
.OplenacОцијенило је 38 особаПриказати списак оних који су подијелили517
* *
Ko je bio *Grk Zorba*?
Po rođenju je bio Srbin i zvao se *Đorđe*. Kako je srpski jezik tada bio zvanično zabranjen u javnoj/administrativnoj upravi, Grci su njegovo ime najpre transkribovali u Gjorgios, što se kraće izgovara kao *Jorgos*.Grci ime Srba izgovaraju Sorba i *Zorba*.
Rođen je 1865. g. u selu Kulindar (Grci su ga preimenovali u Kolindros) oko 50 km zapadno od Soluna, u današnjoj severnoj Grčkoj, u kojoj su do 19. veka Srbi bili u apsolutnoj većini (Makedonci tada nisu postojali kao narod - makedonsku naciju su stvorili komunisti tek 1945. g. Makedonija je bila samo regija, kao današnja Šumadija, Braničevo, Pomoravlje. Odluka za stvaranje makedonske nacije je doneta na Drezdenskom kongresu KPJ 1928. g, jer je Kominterna procenila da će Srbi zbog izraženog monarhizma pružiti veliki otpor, te da moraju biti pocepani na više naroda da bi lakše prihvatili komunizam).
Nakon ustanka 1821. g. protiv Turaka i po sticanju nezavisnosti 1830. g, Grci su doneli Ustav po kome su svi pravoslavci u Grčkoj smatrani za Grke, bez obzira na drugačiju etničku pripadnost. Središte tadašnje države Grka je bio Peloponez i područje oko 100 km severnije sa pojedinim ostrvima u Jonskom i *Belom moru* (Grci su ga preimenovali u Egejsko). Nakon potpunog oslobođenja od Turaka u 1. Balkanskom ratu 1912. g. i nakon što je područje Egejske Makedonije pripalo Grcima, iako je srpska vojska oslobodila veliki deo severne Grčke, Đorđe Srbin (*Jorgos Zorbas*) se 1922. g. sa ćerkom Ekaterinom trajno preselio u Srbiju. Videćemo i zašto.
Živeo je na potezu od Skoplja do Niša i nikad se više nije vratio u severnu Grčku, koja je već tada identitetski potpuno promenjena, tako što je Srbima zabranjeno da govore svojim jezikom (često su zatvarani zbog toga o čemu postoji i novinski zapisi), da pišu na svom jeziku, brojne srpske crkve na tom području su pretvorene u grčke - brisanjem srpskih svetitelja i ktitora sa freski i dopisivanjem grčkih, a bogoslužbeni jezik je bio isključivo grčki.
Situacija se dodatno pogoršala 1921. g. kada je iz Anadolije u Turskoj proterano preko milion Grka, koji su naselili sever Grčke - ceo Halkidiki, široko područje oko Soluna i celu današnju severozapadnu Grčku, čime je zaokružen proces grceiziranja severne Grčke i trajno zatrt srpski identitet. U ovih 100 godina, iz severne Grčke je proterano oko 800.000 Srba, oko 500.000 je grceizirano, a mnogi su skončali po zatvorima ili su pobijeni. Poslednji talas proterivanja Srba sa severa Grčke odigrao se nakon 2. Svetskog rata i ustanka koji su tamošnji Srbi podigli u pokušaju da se ujedine sa svojom severnom braćom iz današnje Makedonije.
Deda mog prijatelja je tada sa celom porodicom proteran iz Kavale (raniji naziv - Krstopolje, na obalama Egejskog mora, koje je na svim kartama do 19. veka označavano kao Belo more!). Njemu su u Krstopolju ostale dve kafane, nekoliko kuća i druga vredna imovina i imanja.
Zbog čega je Đorđe Srbin otišao iz Grčke? Nije otišao, nego je *morao da pobegne* iz istih razloga, kao i mnogi Srbi - zbog netrpeljivosti Grka prema njegovom srpskom identitetu, iako je nosio ime Jorgos, govorio grčkim jezikom, ali i srpskim. Danas Srba starosedelaca praktično nema na području severne Grčke, osim onih koji su nasilno grceizirani i više nisu svesni svog starijeg, srpskog identiteta.
Đorđe Srbin (Grk Zorba) je poslednji period svog života proveo u selu ispod planine Vodno, na kome se danas nalazi elitno naselje u Skoplju. Umro je 1941. g. i sahranjen je na lokalnom seoskom groblju, a 1954. g. su njegovi zemni ostaci premešteni na groblje Butel u Skoplju - parcela br. 17, aleja 3, grobno mesto 23. Na njegovom spomeniku je upisano *Georgios Zorbas*.
Život i lik svog velikog prijatelja Đorđa Srbina, grčki pisac Nikos Kazancakis je iskoristio za svoj roman *Doživljaji Aleksisa Jorgosa*, po kome je 1964. g. snimljen film *Grk Zorba*, za koji je Mikis Teodorakis napisao muziku (*sirtaki*), koja je postala nezvanična himna Grčke. Tako je Đorđe Srbin ušao u legendu, kao Grk Zorba.
Zvanična istoriografija kaže da nema validnih podataka o njegovom srpskom poreklu. Tačno, jer su u severnoj Grčkoj od 1830. g. sistematski brisani svi tragovi srpskog identiteta i menjani su nazivi toponima. Neki su ovde već navedeni. Evo još nekih: Kostur (Kastoria), Lerin (Florina, u kome do pre 100 godina skoro na nije bilo Grka), Greben (Grebeva), Janjina (Joanina), Servia (na grčkom bukvalno znači Srbija), Ser (Serez, u kome je srpski car Stefan Dušan proglasio dopunu svog Zakonika - zakonik se ne proglašava u tuđoj zemlji), Kozani, Njeguš, Neveska, Surovičevo, Janica (Gianica), Kufalovo (Kufalia), Livadi, Resilovo, Rakovo (Kratero), Vrbeni (Itea), Borešnica (Palaijatra), Sakukevo (Mariva), Pesočnica, Gornji Nevoljani, Donje Klještino, Donji Kotori, Beli Kamen, Leskovec, Krapeština (Atrapos), Pleševica (Koliki), Negovan (Flapuro), Cerovo (Klidi), Kolarica (Maviaki), Ljubetino itd.
"Gde ima dosta, tu se i prosipa". Da li Srba ima previše, da mogu toliko da se rasipaju? I dokle? Da li je sramota reći da je Grk Zorba bio poreklom Srbin? Da li je to uvredljivo za Grke? Da li im to treba napomenuti u prigodnoj situaciji i staviti im do znanja da se Srbi njega neće odreći, bez obzira na skoro vekovni talog vremena koji potiskuje istinu o njegovom srpskom poreklu?
To više ne zavisi od Grka, nego isključivo od Srba. Ako više poštujemo sebe, i drugi će nas poštovati, a ljubav je samo za onoga ko ljubavlju vraća, pa je ljubav i za današnje Grke bez obzira što ne znaju pravu istinu o jednom od najpoznatijih "Grka", kojeg oni jednostavno zovu Zorba.
Srbi i Grci imaju zajedničke muke, kao narode ih čekaju teška iskušenja i ovo nije poziv na istorijski revizionizam, a pogotovo ne na revanšizam - točak istorije se ne može vratiti unazad. Zato, Srbi i dalje treba da letuju na Belom (Egejskom) moru i da čuvaju sećanje na tragove svog identiteta u Grčkoj, a Grci neka igraju svoj sirtaki i neka čuvaju legendu o *Đorđu Srbinu*.
Овај текст о *Грку Зорби* су објавили многи портали у региону, а објављен је и у многим вибер групама, али без имена аутора, а он је познат и зове се *Слободан*.Оцијенило је 10 особаПриказати списак оних који су подијелили
*
Дана 29.10.2021. године чусмо да је у Софији у Бугарској свечано обележено 700 година од упокојења овог српског краља и светитеља. Сви медији у Србији известише о овом догађају, а ни речи о томе - *откуд мошти Светог Стефана Милутина у Софији?*
Пођимо редом.
Од времена Немањића, сви српски средњовековни владари су у имену имали и *Стефан*, као знак владарског статуса (Стефанос на грчком значи круна/венац), а њихове државе су обухватале просторе данашње Србије, Црне Горе, С. Македоније, зап. Бугарске (до реке Искре, која се улива у Дунав), северне Грчке, Албаније, дела Далмације, БиХ, која је тада имала српски карактер (доминантно православна вера, уз мало католика и Јевреја, а ислам је овде дошао са Турцима тек крајем 15. века; српски језик, ћирилица/глагољица, родбинске везе са владарима са подручја данашње Србије).
На простору данашње БиХ су владали српски владари Стефан Твртко, Стефан Вукшић Косача, Стефан Томашевић Котроманић, Стефан Остојић и др, а сестра српског цара Стефана Душана, *Јелена*, била је удата за Младена III Шубића, који је владао Скрадином, Клисом и Омишом у тадашњој самосталној регији "Далмација", која је данас у саставу Хрватске.
Иначе, сви средњовековни владари, па и српски, често су водили међусобне ратове за територије, па се краљ Милутин, после победе над баном Шубићем 1318. године, прозвао и *краљем Хрватске*, која тада није имала изразито католички карактер него и православни, због бројног православног живља на овом простору (цело далматинско залеђе и данашња Крајина).
Овај дугачак увод је био неопходан да би се видела величина српских држава и *распрострањеност српског идентитета* на широком простору јужне Европе, који је потом систематски затиран, што траје и данас.
Стефан Милутин је *највећи ктитор* међу владарима у историји. За 42 године владавине, подигао је или обновио 42 цркве/манастира широм полуострва "Хелм" (који си Турци назвали Балкан, по највећем планинском венцу у овом делу света, који Срби од вајкада зову Стара планина).
Између осталог, краљ Милутин је у месту *Сербика* (превод није потребан да би се схватило чији је то топоним) сазидао *велелепну цркву*, као мању реплику цркве *Света Софија* из Константинопоља. Сербика се раније звала *Средец* и ови називи су подједнако коришћени за именовање овог места.
Због лепоте ове цркве и асоцијације на Свету Софију, мештани и путници су ово место прозвали *Софија*, што остаде до данас. У Софији постоје градске четврти које и сада носе називе: Сербика и Средец. На овом подручју су се кроз историју смењивали утицаји бугарског и српског елемента, али је српски ипак био доминантнији све до краја 19. века, што је било видљиво из чињенице да је становништво углавном славило *славе*, а не *имендане*, што је карактеристика бугарског елемента. Свест о идентитету тада није била развијена као данас, а бројни српски и бугарски владари су били родбински повезани. Говорни језик је био скоро идентичан, као и писмо.
Око 1460. године, мошти Светог Милутина су из Трепче на КиМ пренете у цркву Свете Недеље у Софији, где остадоше до данас.
Освајањем Софије, која је постала њихово административно и трговачко средиште на овом подручју, Турци су ову прелепу цркву опљачкали и са ње скинули све што су могли да искористе. Запуштена, без чинодејства Свете литургије и бриге парохијана, од којих су многи напустили место, црква је полако *пропадала и урушавала се*. И тако, све до ослободилачких ратова од Турака 1878. године, када су Руси ослободили данашњу Бугарску.
Царска Русија је још од средине 19. века гајила претензије за излазак на топла мора повезана са Медитераном, а у исто време, прибојавала се растућег утицаја обновљене српске државе након два устанка (и поред тога што је Русија обилно помагала устанике), јер је била свесна њене величине и снаге у Средњем веку.
Компромис је нађен у *форсирању бугарског елемента* науштрб српског, па је преко проширене, Велике Бугарске - Русија настојала да изађе на *Бело море* (које су Грци преименовали у *Егејско*).
Личним залагањем руског грофа *Игњатијева*, који је био посланик на турском двору, Бугарска је Сан-Стефанским миром 1878. године проширена око 300 км на запад, на некадашње српске територије, са садашњом С. Македонијом, делом КиМ и целом источном Србијом, све до Велике Мораве. Вековна бугарска *престоница је из Трнова пребачена у Софију*, у којој је тада био присутан јак српски елемент са свим специфичностима српског идентитета. Корекције ових граница су потом извршене на Берлинском конгресу исте године.
Ширењем Бугарске на запад, почела је присилна бугаризација српског становништва, забрањиване су славе, а бугарски свештеници су узурпирали бројне цркве које су зидали српски владари/властела, уз мењање имена српских ктитора на фрескама - *у бугарске* и превођење становништва у надлежност Бугарске егзархије (цркве).
Иначе, у састав обновљене Пећке патријаршије 1557. године (имала је око 40 епархија), ушла је и Ћустендилска епархија све до Софије. Црквена јурисдикција Пећке патријаршије се тада простирала на подручју данашње Србије, С. Македоније, целе северне Грчке (до Крстопоља, који су Грци прекрстили у Кавала), Албаније, Славоније, Барање, Босанске крајине, БиХ, Лике, Крбаве и Далмације. Под Хрватском се тада подразумевало само подручје Загорја.
Критеријум за установљавање канонске надлежности Пећке патријаршије се заснивао на постојању цркава/манастира које су зидали српски владари/ктитори, као и обичај слављења *слава* што је специфична карактеристика српског идентитета.
По одласку Турака из Софије, главна улица је именована по Игњатијеву, а 1881. године је срушена Милутинова реплика цркве Свете Софије, са намером да се на том месту направи велики парк. Народ се побунио због рушења ове цркве, избили су немири, па су Бугари обећали да ће на истом месту изградити
нову и већу цркву.
Оджали су обећање, али је нова црква била скроз другачија од Милутинове. Назвали су је по руском светитељу *Александру Невском*, у знак захвалности Русији што их је ослободила од Турака и што је Бугарску *проширила на запад око 300 км, на српске територије*. Ова црква је данас Саборни храм Бугарске православне цркве, а датум потписивања Сан-Стефанског мира је Дан државности Бугарске.
Српска православна црква је више пута тражила да се мошти Светог Милутина пренесу у Србију, али безуспешно. Бугари знају да се ради о српском краљу и светитељу, да је зидао цркве по данашњој Бугарској, те да су његову најлепшу цркву они срушили, али Бугари такође знају да *светац не праву разлику између Бугара и Срба*, те да је *заштитник Софије*, у којој леже његове нетрулежне мошти и у којој само њено име остаде као подсетник на Милутинову велелепну цркву.
А Софија (*мудрост* на грчком) и нас Србе опомиње да будемо мудри и не заборавимо своју историју, свог Светог Милутина и његове свете нетрулежне мошти, које чувају овај град, некада зван Сербика, јер су га очигледно основали Срби.
СлободанПриказати списак оних који су подијелили72
* *
Оцијенило је 9 особаПриказати списак оних који су подијелили54Оцијенили су Марко Угарковић и Snežana RadosavljevićПрво занимљиви
* *
Оцијенило је 19 особаПриказати списак оних који су подијелили142
* *
Popit ćemo našu crvenu tabletu: Ništa ne zaustavlja ono što dolazi, ništa:
"MOŽEŠ TRČATI, ALI SE NE MOŽEŠ SAKRITI. "Nakon isključenja STRUJE glavni lik Juan O'Savin upozorava vojsku na stanje visoke pripravnosti zbog mogućeg nuklearnog rata. Zrakoplovi nuklearne glave počinju djelovati na nebu. EBS je postavljen i spreman. I šokantni snimci mnogima se emitiraju 24 sata dnevno na 55 jezika i 600 dijalekata sve na kanalima, sve će se otkriti, organizacije, političari, slavne osobe, religije, kraljevske obitelji... , itd..
Na putu je!Оцијенило је 99 особаПриказати списак оних који су подијелили1.4KОцијенила је Sanja Markovic-SaloustrosПрво занимљиви
..............................
...............................
Нема коментара:
Постави коментар