СРОДНЕ ВЕСТИ

          НЕКАДА су викендице биле оазе и место за одмор. Данас су многима једини кров над главом. Деценијама су одвајали од плата и пензија не би ли дочекали да у својим кућицама за одмор коначно предахну, уживају на чистом ваздуху, пецају... Време је, међутим, "самлело" њихове снове. Јер, да би прехранили породице, и под старе дане, добро се озноје док у њима окопају башту и оберу воће.
          Све чешће се пензионери у њих склањају да би подмлатку ослободили стан у граду. Неке су продали наследници, неке зврје празне и запуштене. У сваком случају, у њима се све мање башкаре они који су их градили.
          - Деца су, најчешће, продала викендицу, и то за мале новце. Зато се и каже да се никад не купује од оног који је градио објекат својим рукама, већ од наследника - каже Ромео Карановић, председник Удружења власника викендица и салаша. - Викендица тражи редовно одржавање и објекта и дворишта. Ако имате новца, а немате времена, нађете неког ко ће за релативно мало пара да одржава викендицу, која ће служити само за уживање са породицом или пријатељима. Ако немате новца, а имате времена, сваки слободан тренутак користите за рад у њој, на њој и око ње.
          НЕКО И ЗАРАДИОНИ чији су очеви и дедови градили викендице на Златибору, Дивчибарама, Власинском или Палићком језеру, у Сокобањи или на Тари могу и зарадити на издавању ових некретнина. На интернету има много огласа власника кућа за одмор који их изнајмљују за викенд или на временски период од седам до десет дана. Ценас смештаја у њима зависи од локације, величине објекта и потражње.
          Карановић каже да су власници викендица данас или они који зарађују изнад просека или пензионери. Међу викендашима има и радника с малим примањима, запослених у државним службама, који имају доста слободног времена. Њима викендица служи и као допунска зарада кроз гајење воћа, поврћа, печурака, производњу ракије и вина.
          Стил живота пре три или четири деценије омогућавао је радницима да у викендице улажу много времена. Грађани који су лако долазили до друштвеног стана окренули су се луксузној потрошњи, путовањима, а неки од њих су градили и куће за одмор. За тако нешто нису биле потребне никакве дозволе, а на њих се није плаћао ни порез.
          Научни сарадник Института друштвених наука у Београду, др Нада Новаковић, објашњава да је градња викендица била могућа и због радног законодавства.
          - Боравак у предузећу од седам до 15 часова је нешто што данас може само да се сања - напомиње Новаковићева. - Након посла остајало је доста слободног времена и за породицу и за додатне активности. Викендаши су то корисније употребили, али су са погоршањем општих друштвених прилика били принуђени да напусте стечене навике. Градња викендица је имала вишеструко значење за њихове власнике. На тај начин се улагала уштеђевина или пласирала средства од стамбених кредита. За најбогатије је градња куће за одмор представљала лакоћу, мали трошак, а велики породични добитак и лични престиж. Социолошка истраживања спроведена средином осамдесетих у Београду потврдила су да је сваки четврти власник викендице био руководилац или стручњак, а свега 0,7 одсто било је радника!
          Многе куће нико не обилази
          Омиљено место Београђана и Новосађана годинама је Фрушка гора. На њеним обронцима је и Баноштор, мало село у беочинској општини, на самој обали Дунава.
          - У селу има око 180 кућа, а чак 600 викендица - каже Радивој Ракић, председник Месне заједнице. - У више од 45 одсто њих људи данас живе. Више нема додељивања радничких станова, па су родитељи принуђени да се повлаче у викендице, а да деци ослободе простор у граду. Њима овде одговара што је село урбано. Путеви су добри, а близу им је и лекар и продавнице. Има и оних који и даље долазе само викендом, а међу њима је најмање бизнимена. Углавном су то интелектуалци, професори и лекари.
          БОГАТИМА УВЕК ЛАКО- НОВА елита лако долази до великог богатства, па себи зида и купује "викендице" које су прави дворци - каже Нада Новаковић. - Ничу на планинама и поред река и језера, без дозвола, плаћања пореза и често на државним и јавним добрима и локацијама. Према интересима њихових власника доносе се, мењају и крше закони. На тај начин они улажу сумњиво стечени капитал, увећавају породично богатство и углед који га прати.
          Ромео Карановић напомиње да је економски суноврат Србије утицао на одлуку власника викендица да се одлуче на живот у овим објектима да би деци оставили стан.
          - Али без обзира на то шта они по том питању кажу, живот у викендици није комотан. Продавница, лекар, пошта углавном су далеко - набраја Карановић. - Ретко која викендица има добро грејање и добру изолацију, па живот у њој зими и није баш угодан. Наравно, многи ће рећи да баш уживају у миру и тишини, чистом ваздуху, пуцкетању ватре из "смедеревца"... Али викендица је направљена за уживање викендом, а не за живот у њој.

          ПРОДАЈУ СЕ САМО ЈЕФТИНЕ
          - ВИКЕНДИЦЕ су врста луксуза, а продају се само оне које су јефтиније од 20.000 евра - каже Сања Рафајловић, из агенције за некретнине Real House. - Купца могу понекад наћи и скупље, али онда је потребно да се склопи много коцкица, од тога да му се свиди објекат, али и да има добар пут тако да се до куће за одмор може стићи и лети и зими. Продавали смо и викендице које су коштале 100.000 евра, али се то ретко дешава. Куће за одмор купују наши људи који су скупили неки новац, али има и много гастарбајтера, који не желе да дођу у Србију код рођака, већ да имају свој мир. Продавци су углавном старији људи који су објекте градили седамдесетих година прошлог века и сада су дошли у године када више не могу да их одржавају, а деца нису заинтересована.
          Мића и Љиља Јурчев у својој викендици