О БРИЗИ за културу довољно говоре они јадни промили који се за њу издвајају из буџета. Покажите ми макар једног актуелног политичара који иде у позориште, воли класичну музику или макар етно-звук, познаје филм, чита било шта осим извештаја и таблоида... па ћу пред њим скинути капу, то јест онај "Ђурин шешир" који сам, и симболично, и фактички, за "Цинобер" добио нешто пре "Троношког родослова" - каже, за "Новости", еминентни српски песник Срба Игњатовић.
За поменуту књигу песама "Цинобер", у издању Фондације "Солидарност Србије" и Куће Ђуре Јакшића, добио је награду "Ђурин шешир", док је збирка била још у рукопису, а по њеном објављивању припао му је недавно и "Троношки родослов", који се додељује за неговање српске песничке традиције и неговање лепог језика.
* Да ли се у нашој савременој поезији и књижевности довољно води рачуна о традицији и језику или су у другом плану?
- Својевремено сам написао да је једна од врлина нашег савременог песништва - остварена када су се страсти и бесциљни спорови око модернизма и традиционализма окончали, духови смирили и прилике стабилизовале - то што оно поседује "двотактни мотор": класичну, новим смислом испуњену форму и бројне могућности тзв. слободног стиха. Мој лични однос према наслеђу подразумева посезање за свим слојевима језика,
то јест ослон на "традицију изнутра", понирање у дубину, претенциозно речено. И радикалну одбрану поетског језика од посвемашњег насилног загађења, не бежећи од јеткости, гротеске и сатиричног набоја.
* Кажете у песми "У нашем граду", да је "отворена сезона великих распродаја", па да и књижевници данас "иду на парче и кило". Шта то говори о нашој стварности, може ли поезија да издржи такву битку или постаје колатерална штета?
- Песма коју спомињете припада избору мојих песама из новијег периода који је, под насловом "Слободан пад", објављен као издање Српске књижевне задруге. Мислим да већ сам тај наслов довољно говори о најширим, а не само еснафским приликама. С друге стране, нескромно ћу рећи да је најновија збирка "Цинобер" настала зато што сам апсолутно свестан да сам "то", и "тако", управо ја, моја маленкост, био у стању да данас напишем. Можда други умеју боље и другачије, али онако како је "Цинобер" срочен "извесно не". Оно што су "Вунена времена" Гојка Ђога на фону Титове епохе, додајем уз дозу поједностављивања, то је мој "Цинобер" спрам епохе глобализације, транзиције, наводних "реформи" и прилика у којима, како је давно рекао Иво Андрић, талог исплива, фукара се обогати а паметне скрајну. Срећа, по мене, да тужилаштво има преча посла, као и новокомпоноване партијске "аналитичке службе".

СТАЛНА БИТКА ПРОТИВ РУГОБЕ
* ШТА вас још подстиче да пишете поезију?
- Стална битка против ништавила и ругобе, импулс је за писање. Мене, за разлику од неких колега, поезија не штити од живота већ ме њему извргава. И радосно се бацам у тај опаки, вишеструки ковитлац. У међувремену мине и три, или и више година, док из њега не изроним, макар начет и изубијан, с каквим новим стиховима "у зубима". Захваљујем се дародавцима "Троношког родослова" - Епархији шабачкој, Подринском културном клубу и посебно господину Лукићу, власнику изузетног Етно-села културе "Троношки вајати".
* Држава је, сматрате, дигла руке од културе...
- Култура и уметност су, како недавно неко рече, препуштени занесењацима, даровитим појединцима. И они, зачудо, истрајавају, макар да је светлост коју шире налик на жишку, свица у тами. Озбиљне културе нема без озбиљне државе.
* Могу ли писци и уметници достојанствено да живе од свог рада или се само труде да преживе?
- Битка за преживљавање подразумева јагму, беспоштедну борбу за сваку мрвицу, зверињак. На том разбојишту данас егзистирају уметници. Ко дочека пензију самосталца, онај злехуди минималац, ту државну милостињу, тешко да ће имати за хлеб и воду.