Malo je poznato da su odmah posle Lenjina, negde nakon mesec dana, u Rusiju došla još dva „plombirana” voza u kojima nije bilo samo boljševika, već i revolucionari svih mogućih boja. Otprilike oko tri stotine ljudi.
Istorija Ruske revolucije 1917. godine traži izučavanje uloge Velike Britanije u organizaovanju „Smute“ u našoj zemlji. Sve to je predmet izučavanja moje knjige „1917 – Odgonetka Ruske revolucije”, a detalji, činjenice, prikupljeni dokazi izneti su na njenim stranicama.
A, ako želimo da se izrazimo kratko, to možemo da učinimo i u varijanti članka… Interesantna je priča ruskih revolucija. Prošlo je više od devedeset godina od Februara i Oktobra, a do dan danas je više pitanja nego odgovora.
Međutim, postoji jedna važna i ključna tačka, od koje može da počne razmotavanje nagomilanog i prećutanog. Ključ te odgonetke je poreklo naše revolucije – dolazak Lenjina iz Švajcarske u aprilu 1917. godine.
„Plombirani vagon” koji je projurio nemačkom teritorijom, za rusku revoluciju je više od lakmus papira. Odmah postaje očigledno da dve danas najpopularnije istorijske teorije nisu u stanju da objasne dalji razvoj događaja i zato jednostavno moraju da „odbacuju” mnoštvo činjenica ili da sve objašnjavaju sa razoružavajućom dečjom naivnošću.
Nemački špijun Uljanov, kažu nam mnogi istoričari, vratio se u Otadžbinu sa nemačkim novcem. Vođa proleterijata, kažu drugi, došao je da izvede revoluciju.
Međutim, niko ne može da objasni zašto je Lenjin mogao da u Rusiju uđe slobodno i zašto nije u zemlju ušao sa potrebnim dokumentima.
Uoči njegovog dolaska Privremena vlada je objavila u pariskim novinama upozorenje da će onima koji su prošli teritorijom Nemačke suditi prema ratnim zakonima. Međutim, oko tridesetak revolucionara mirno je doputovalo u otadžbinu i niko nije uhapšen.
Štaviše, u ruskoj ambasadi u Švajcarskoj su dobili sve neophodne dokumente. čak i novac (!) za karte, a na stanici je revolucionare sačekala počasna straža. Kažu da je veličanstven doček na stanici pristiglom Lenjinu obezbeđen za nemačka sredstva. Prema drugoj verziji – radnici i vojnici su oduševljeno dočekali svog vođu.
Hajde da pokušamo da odbacimo stereotipe. Zamislimo se nad sledećim. U centru prestonice Rusije, za vreme strašnog svetskog rata, gomila naoružanih ljudi svečano dočekuje čoveka koji je putovao teritorijom neprijatelja.
Direktno na železničkoj stanici Lenjin drži govor i javno poziva na rušenje postojećeg uređenja! I njega niko ne hapsi i ne zabranjuje njegovu partiju!
Zar nisu za nemački novac boljševici kupili i kontraobaveštajnu službu i policiju i armiju i samu Privremenu vladu? Ovu raspojasanost ne treba dovoditi u vezu sa čudnim ponašanjem vlasti.
Malo je poznato da su odmah posle Lenjina, negde nakon mesec dana, u Rusiju došla još dva „plombirana” voza u kojima nije bilo samo boljševika već i revolucionari svih mogući boja.
Otprilike oko tri stotine ljudi. To nije moglo da prođe neopaženo. Međutim, vlast nije ništa učinila i time je samo omogućila subverzivnim elementima da mirno podriju državno ustrojstvo.
Osim Lenjina u Otadžbinu se uputio i Lav Trocki. On je doplovio iz SAD sa mnoštvom saradnika. U Kanadi su ga britanske vlasti skinule sa broda i uhapsile, ali nakon toga i brzo pustili. Zašto? Zato što je to zamolila Privremena vlada, koju je Lav Davidovič pošao da ruši!
Koliko bi ukupno vremena Osama bin Laden stajao ispred Bele kuće u Vašingtonu pozivajući na sveti rat protiv SAD i rušenje američke vlade? Minut? Dva? Trideset sekundi? Pitanje bi bilo samo koliko brzo će ga pokupiti, a samo hapšenje se ne bi dovodilo u pitanje. I nikakav novac ga ne bi spasio zatvora. A Lenjina tada niko nije žurio da uhapsi.
Taj toliko „čudni” stav vlasti može se objasniti samo jednom činjenicom – Privremena vlada je podilazila boljševicima! Šta ima veze što Iljič stiže u Otadžbinu u plombiranom vagonu sa gomilom „nemačkog” novca?
Neka ih troši! Neka slobodno izdaje subverzivne novine, neka ih legalno dostavlja vojnim jedinicama i otvoreno organizuje atidržavne mitinge. Za sve to je bila potrebna podrška same vlasti, bez nje Lenjin ne bi ništa uradio.
Međutim, zašto je Privremena vlada sebi kopala grob? Tako je mogla da postupa samo potpuno zavisna i marionetska vlast, koja doslovno izvršava naredbe svojih gospodara. Na pitanje ko je upravljao dejstvima „privremenih” i nije tako teško odgovoriti kako se može učiniti na prvi pogled.
Lenjinova revolucija je bila pogibeljna za Rusiju kao državu. Logično je da su za nju bili zainteresovani spoljni protivnici i neprijatelji. Prvi svetski rat je bio u toku, ratovali smo sa Nemačkom. Odatle i legenda o nemačkim korenima ruske revolucije.
Međutim, ako analiziramo svu destruktivnu delatnost Privremene vlade, koja je očigledno zajedno sa Lenjinom vodila igru, onda dobijamo drukčiju sliku.
(......)
Istorija Ruske revolucije 1917. godine traži izučavanje uloge Velike Britanije u organizaovanju „Smute“ u našoj zemlji. Sve to je predmet izučavanja moje knjige „1917 – Odgonetka Ruske revolucije”, a detalji, činjenice, prikupljeni dokazi izneti su na njenim stranicama.
A, ako želimo da se izrazimo kratko, to možemo da učinimo i u varijanti članka… Interesantna je priča ruskih revolucija. Prošlo je više od devedeset godina od Februara i Oktobra, a do dan danas je više pitanja nego odgovora.
Međutim, postoji jedna važna i ključna tačka, od koje može da počne razmotavanje nagomilanog i prećutanog. Ključ te odgonetke je poreklo naše revolucije – dolazak Lenjina iz Švajcarske u aprilu 1917. godine.
„Plombirani vagon” koji je projurio nemačkom teritorijom, za rusku revoluciju je više od lakmus papira. Odmah postaje očigledno da dve danas najpopularnije istorijske teorije nisu u stanju da objasne dalji razvoj događaja i zato jednostavno moraju da „odbacuju” mnoštvo činjenica ili da sve objašnjavaju sa razoružavajućom dečjom naivnošću.
Nemački špijun Uljanov, kažu nam mnogi istoričari, vratio se u Otadžbinu sa nemačkim novcem. Vođa proleterijata, kažu drugi, došao je da izvede revoluciju.
Međutim, niko ne može da objasni zašto je Lenjin mogao da u Rusiju uđe slobodno i zašto nije u zemlju ušao sa potrebnim dokumentima.
Uoči njegovog dolaska Privremena vlada je objavila u pariskim novinama upozorenje da će onima koji su prošli teritorijom Nemačke suditi prema ratnim zakonima. Međutim, oko tridesetak revolucionara mirno je doputovalo u otadžbinu i niko nije uhapšen.
Štaviše, u ruskoj ambasadi u Švajcarskoj su dobili sve neophodne dokumente. čak i novac (!) za karte, a na stanici je revolucionare sačekala počasna straža. Kažu da je veličanstven doček na stanici pristiglom Lenjinu obezbeđen za nemačka sredstva. Prema drugoj verziji – radnici i vojnici su oduševljeno dočekali svog vođu.
Hajde da pokušamo da odbacimo stereotipe. Zamislimo se nad sledećim. U centru prestonice Rusije, za vreme strašnog svetskog rata, gomila naoružanih ljudi svečano dočekuje čoveka koji je putovao teritorijom neprijatelja.
Direktno na železničkoj stanici Lenjin drži govor i javno poziva na rušenje postojećeg uređenja! I njega niko ne hapsi i ne zabranjuje njegovu partiju!
Zar nisu za nemački novac boljševici kupili i kontraobaveštajnu službu i policiju i armiju i samu Privremenu vladu? Ovu raspojasanost ne treba dovoditi u vezu sa čudnim ponašanjem vlasti.
Malo je poznato da su odmah posle Lenjina, negde nakon mesec dana, u Rusiju došla još dva „plombirana” voza u kojima nije bilo samo boljševika već i revolucionari svih mogući boja.
Otprilike oko tri stotine ljudi. To nije moglo da prođe neopaženo. Međutim, vlast nije ništa učinila i time je samo omogućila subverzivnim elementima da mirno podriju državno ustrojstvo.
Osim Lenjina u Otadžbinu se uputio i Lav Trocki. On je doplovio iz SAD sa mnoštvom saradnika. U Kanadi su ga britanske vlasti skinule sa broda i uhapsile, ali nakon toga i brzo pustili. Zašto? Zato što je to zamolila Privremena vlada, koju je Lav Davidovič pošao da ruši!
Koliko bi ukupno vremena Osama bin Laden stajao ispred Bele kuće u Vašingtonu pozivajući na sveti rat protiv SAD i rušenje američke vlade? Minut? Dva? Trideset sekundi? Pitanje bi bilo samo koliko brzo će ga pokupiti, a samo hapšenje se ne bi dovodilo u pitanje. I nikakav novac ga ne bi spasio zatvora. A Lenjina tada niko nije žurio da uhapsi.
Taj toliko „čudni” stav vlasti može se objasniti samo jednom činjenicom – Privremena vlada je podilazila boljševicima! Šta ima veze što Iljič stiže u Otadžbinu u plombiranom vagonu sa gomilom „nemačkog” novca?
Neka ih troši! Neka slobodno izdaje subverzivne novine, neka ih legalno dostavlja vojnim jedinicama i otvoreno organizuje atidržavne mitinge. Za sve to je bila potrebna podrška same vlasti, bez nje Lenjin ne bi ništa uradio.
Međutim, zašto je Privremena vlada sebi kopala grob? Tako je mogla da postupa samo potpuno zavisna i marionetska vlast, koja doslovno izvršava naredbe svojih gospodara. Na pitanje ko je upravljao dejstvima „privremenih” i nije tako teško odgovoriti kako se može učiniti na prvi pogled.
Lenjinova revolucija je bila pogibeljna za Rusiju kao državu. Logično je da su za nju bili zainteresovani spoljni protivnici i neprijatelji. Prvi svetski rat je bio u toku, ratovali smo sa Nemačkom. Odatle i legenda o nemačkim korenima ruske revolucije.
Međutim, ako analiziramo svu destruktivnu delatnost Privremene vlade, koja je očigledno zajedno sa Lenjinom vodila igru, onda dobijamo drukčiju sliku.
(......)
Vladimir Iljič je putovao u Otadžbinu sa obavezom prema Nemcima – da Rusiju izvede iz rata, i prema „saveznicima” – da prekine legitimnost ruske vlasti.
Svoja obećanja Lenjin je ispunio – sklopio je Brest-Litovski sporazum, rapustio je Sveruski ujediniteljski sabor (parlament). Međutim, on to nije radio u interesu Nemačke.
Okvir ovog teksta ne omogućuje da se iznesu stotine i hiljade podudarnosti i neobičnosti koje ukazuju na istinskog autora Februarske i Oktobarske revolucije. Postoji ogroman broj takvih činjenica i, što je najvažnije, sve se mogu naći u apsolutno otvorenim izvorima. Sve koji su zainteresovani za ova pitanja upućujem na svoju knjigu „1917 – Odgonetka Ruske revolcije”.
I odmah želim da saopštim – u mojim knjigama nećete naći bilo kakvu konspirologiju. Nikakve „tamne sile”, samo činjenice. Ne radi se o jeftinoj senzaciji, već o ozbiljnoj analizi događaja 1917. godine.
Sa Sovjetskim Savezom se 1991. godine desilo isto to!
Kao što i danas, iz ambasada Engleske i SAD, otvoreno rastu koreni mnogih savremenih plišanih i narandžastih revolucija.
Ako shvatimo razloge naših prethodnih poraza – postavićemo temeljac svojim budućim pobedama.
(Nikolaj Starikov, Fakti) = preuzeto, videti više NAJGRANDIOZNIJA OPERACIJA BRITANSKE OBAVEŠTAJNE SLUŽBE: UNIŠTENJE RUSKE IMPERIJE
Svoja obećanja Lenjin je ispunio – sklopio je Brest-Litovski sporazum, rapustio je Sveruski ujediniteljski sabor (parlament). Međutim, on to nije radio u interesu Nemačke.
Okvir ovog teksta ne omogućuje da se iznesu stotine i hiljade podudarnosti i neobičnosti koje ukazuju na istinskog autora Februarske i Oktobarske revolucije. Postoji ogroman broj takvih činjenica i, što je najvažnije, sve se mogu naći u apsolutno otvorenim izvorima. Sve koji su zainteresovani za ova pitanja upućujem na svoju knjigu „1917 – Odgonetka Ruske revolcije”.
I odmah želim da saopštim – u mojim knjigama nećete naći bilo kakvu konspirologiju. Nikakve „tamne sile”, samo činjenice. Ne radi se o jeftinoj senzaciji, već o ozbiljnoj analizi događaja 1917. godine.
Sa Sovjetskim Savezom se 1991. godine desilo isto to!
Kao što i danas, iz ambasada Engleske i SAD, otvoreno rastu koreni mnogih savremenih plišanih i narandžastih revolucija.
Ako shvatimo razloge naših prethodnih poraza – postavićemo temeljac svojim budućim pobedama.
(Nikolaj Starikov, Fakti) = preuzeto, videti više NAJGRANDIOZNIJA OPERACIJA BRITANSKE OBAVEŠTAJNE SLUŽBE: UNIŠTENJE RUSKE IMPERIJE
Нема коментара:
Постави коментар