СРОДНЕ ВЕСТИ

          СВАКОДНЕВНО чујемо и пишемо да смо на култури у нашој земљи затајили и да је култура у запећку државних и друштвених брига. У интервјуу у "Новостима" (8. август 2016), угледни песник и уредник "Савременика" Срба Игњатовић, аутор награђене збирке песама "Цинобер" и добитник овогодишњег "Троношког родослова", потврђује тезу да је држава прво одговорна на помањкање нашег културног идентитета, који, иначе, треба да буде стуб државе и друштва.
          Уређеној и правној држави, која тежи да буде угледна у свету, култура треба да буде нит водиља окренута како баштини, тако и савремености.
          Тачно је да без економије и привреде нема напретка једне земље. Тачно је да су инвестиције, запошљавање и правосуђе основа на којој почивају живот и рад једнога народа. Али је тачно да без науке и уметности, без неговања културе ниједна земља ни народ не могу напред према материјалној и духовној егзистентности.
          Ако се сетимо да је контроверзни Черчил у својим мемоарима исписао чињеницу како је у време ступања Енглеске у рат с Немачком скресао све фондове, док је само оставио на миру фонд за културу, тврдећи да Енглези треба да зраче европском и светском културом, и ако знамо да је Фјодор Достојевски записао да ће лепота и култура спасти овај свет - а наш канонизирани и често нападани Николај Велимировић, одвраћајући Србе од Европе, говорио да је најважније за наш народ да се обожи, описмени и сложи, онда ми људи данашњег глобализованог доба све то негирамо, урушавајући вредност традиције, а уважавајући етику и норму живота текућег, тобоже реформираног друштва.
          Култура није пуки елитизам и нешто што одговора само вишим слојевима образованог друштва. Култура је емоција човекове личности, дакле снага његове прогресивне свести. Она је виши степен снаге да се корача напред и човек едукује, али не у смислу данашњих забава и потреба, некаквих роштиљијада, купусијада, дана српског јела, дана пива и вина, или "вечерње фолк музике" из Мрчајеваца или Рубрибрезе.
          Преко хиљаду манифестација овога лета насељава српске просторе, велеградске и провинцијске, на којима се, под видом културних манифестација, одвијају пинкијевски садржаји, ријалити сподобе, турбо-фолклорске играрије.
          Дакле, све пуштамо да плови низ воду и да се слије у ништавило. Као да се враћамо Чаплиновим "Модерним временима". Зарад чега? Новца? Комплекса? Или су се јавили неки механизми, углавном са Запада, који нас упућују некој врсти животног краха постојеће цивилизације. Ако треба да се мења човек у некој новој цивилизацији, то треба да буде разумно смишљено, а не овако, на брзину, па да се помало остварује народно прорицање да све иде у Содом - или да долази смак света.