ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

петак, 17. јун 2016.

„Манастир Студеница, археолошка открића”


Стефан Немања заиста је потпуно плански подигао манастир у пустом пределу, „које беше ловиште зверова”, како и пише у његовој биографији, потврдила су археолошка истраживања
Аутор: Милица Димитријевићчетвртак, 16.06.2016. у 08:05
Поглед на студенички комплекс из ваздуха (из 1986. године) (Фото: Монографија „Манастир Студеница”)
О Студеници се, коначно, скоро све зна и то све налази се пред читаоцима у монографији „Манастир Студеница, археолошка открића”, првој овакве врсте код нас, која је издата прошле године (Републички завод за заштиту споменика културе и Археолошки институт), а чији је аутор др Марко Поповић, научни саветник Археолошког института САНУ. Овај комплекс један је од ретких који је систематски истраживан и то у целини и чији је вековни живот сада осветљен, након што су истраживања, која су почела још средином прошлог века, у почетку архитектонска а потом и археолошка, недавно окончана. Ишчитавање слојева земље који илуструју историју ове светиње водило је Поповића и колеге кроз лавиринт проналазака – од истраживања самих храмова и здања, преко артефаката од керамике, стакла и предмета култне намене, костију животиња, бронзе, сребра и олова па до гвожђа и камена. Осим Поповића и свему томе у монографији пишу и стручњаци за поједине области: Весна Бикић, Соња Стаменковић, Вујадин Иванишевић, Даница Поповић и Немања Марковић. Све пронађено богато је илустровано фотографијама, цртежима и плановима.
Како за „Политику” објашњава Поповић, неке дугогодишње недоумице су разрешене а дошло се и до интересантних закључака. Време првог разарања датирано је непобитно у време Косовске битке, када је манастир веома пострадао, иако саме цркве нису срушене, мада су биле опустошене. Потом, дилеме више нема – Стефан Немања заиста је потпуно плански подигао ову грађевину у пустом пределу, „које беше ловиште зверова”, како и пише у његовој биографији.
– Иако се веровало да постоји и друга опција, да је она смештена у оквире старије византијске тврђаве и да је прилагођавана датом простору, то се показало као погрешна претпоставка. Стефан Немања је тада, а реч је о 12. веку, ангажовао стручњаке који су прво осмислили комплекс па га онда и изградили и нису нимало одступали од плана, чак и ако нека решења нису била идеална па је јужни зид, на пример, често засипан бујичним водама. Обзиђе је специфично, у самом центру елипсе је Богородичина црква, око бедема су остале грађевине. Сматра се да је градња почела око 1186. године, када је Немања консолидовао државу, а већ 1196. он се ту повлачи, што значи да би се могло рећи да је сам процес подизања здања трајао око десет година. Наравно, фреске су урађене тек после његове смрти, када су његови синови Вукан, Стефан и Сава ангажовали грчке уметнике који су осликали манастир 1209. Из тог времена сачувано је чувено „Студеничко распеће”. Истраживања су, потом, недвосмислено показала и када су подизане остале цркве и делови комплекса – открива човек који је Студеницу анализирао више од две деценије.
Током истраживања паралелно су откривани архитектонски остаци и археолошко-културни наноси, носиоци трагова живота.
– Најчешће смо наилазили на уломке керамике, новац, металне предмете, углавном гвоздене клинове, али и животињске кости, што нам је много говорило о општој слици манастирског битисања – каже наш саговорник и додаје да би се могло рећи да је свакодневица у Студеници имала доста висок стандард.
– Манастирска трпеза је и иначе специфична, разликује се и од оне градске и од сеоске средњовековне, реч је о једном виду продуженог богослужења. Храна и пиће су се служили у декорисаним зделама, крчазима, врчевима за вино, било је буклија, чак и керамичких пехара али и увозних чаша од мурано стакла. Било је, сигурно, и сребрних посуда, али њихових остатака у овом случају нема. Не заборавите, то је ипак била владарска задужбина, тим обедима је понекад присуствовао и владар – истиче наш саговорник
У то време намирнице које су биле доступне монасима и њиховим гостима разликовале су се од понуде коју ми имамо данас па је и јеловник био томе прилагођен.
– Коришћени су раж и пшеница, просо није, правио се хлеб, каша. Располагали су за малим избором поврћа, рецимо кромпир и парадајз уопште нису имали. Али, коришћене су, зато, разне врсте репа, посебно је била популарна такозвана љута репа, која је личила на данашње ротквице, само нешто већа. Ње има и на иконама. Млечни производи су били често на столу, месо ретко. Пронађене су кости углавном оваца и коза, свиња већ мање, док телетину нису јели. Занимљиво је да смо нашли рибље кости, које сведоче о томе да је, осим дунавске моруне, и риба из околних поточића, коришћена и риба која се може наћи ван тог поднебља. Што не чуди, јер је манастир, рецимо, имао своје поседе и на Скадарском језеру – каже др Марко Поповић
Манастирска трпезарија монументална је грађевина, која је такође привлачила истраживаче.
– Објекат који је настао у доба Немање и Светог Саве обновио је краљ Милутин, сада смо у то сигурни. Осим што је подигао цркву која се сада зове Краљева црква и велики конак, он је трпезарији дао један монументални тон. Место ручавања добило је тада зидане столове и мермерни трем – истиче др Поповић
Ипак, неки детаљи још увек су под знаком питања. Како закључује Поповић, остаје отворено питање колико је манастир у своје најбоље доба могао тачно имати монаха, јер то није било могуће прецизно утврдити, будући да један део комплекса лежи испод садашњих конака, од којих је један подигао кнез Милош 1839. а други краљ Петар 1912. Приближним рачуном, након просторне анализе и податка да су у једној келији могли да буду највише двојица људи, долази се до броја шездесет. У равни хипотезе остаје и питање како је у потпуности изгледала владарска резиденција јер остатака нема, а откривен је само њен приземни део.
          =  препоручени чланак, ново у књиж. излозима, извор: Политика

Нема коментара:

Постави коментар

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић  ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ  ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

ПРЕПОРУКЕ (01)

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више