ГРАНИЦА ПОДНЕБЕСЈА
-'Верујеш ли да ћемо се икада више срести?'- још му је у
мислима одзвањало питање када је почео, напокон,
да
обраћа пажњу на своје окружење и сапутнике у
једном
од купеа брзог воза за Цирих. Посматрајући њихова лица
схватио је да их је већ све видео у својим духовним
лутањима, не овако уштогљене као сад, већ слободне
у
срцу, потпуно у складу са својим унутрашњим
делом
бића.
Знао је ове птице много боље него што су могле
и да
претпоставе.
Тренутак потом, почео је да се присећа ноћи
када је
написао своју прву песму. Ноћи од које је све
почело и
песме која је нашла своје место у посебној служби
вилама
нагоркињама.
*
подсећа на кафану заборављену изнад залеђених
уздаха
и утонулу у пенушави осмех до непостојања удаљене
реке. Неки болови, угашени пепелом од ватре
која је
горела у камину озиданом у углу просторије,
растеривали
су светлост састављену од хиљаду боја дана,
покушавајући заспати у јастуцима нервних завршетака
чија су тела окружила сто у средини.
Била је то велика, неуредна до зла бога, просторија
и у
њој скоро два пута више од троје људи, укључујући
у тај
скор скоро заспалу Варвару Дивнић, заборављену
царицу
из старе ере, а која сада беше уморна старица
неспретно налакћена на угашену шаку леве руке
и очију
претрпаних од историјских казни. Загледана у
белу ивицу
загрљених ветрова, нехајно је руком гладила
косу,
толико дугу да ју је зими користила уместо шала.
До ње, утонуо у свој заборав, налазио се Теодор
Језеров, главни јунак ове приповести, чинећи
сушту
супротност својој пратиљи Искри Виткин, библиотекарки,
увек спремној на пољупце у троје и увек немирној,
попут
игле. Њих двоје, у тандему, личили су на људе
успеле да
у даху угуше сваки безразложни гнев, да напуне
желудац
жедним сенкама способним да замене со за кајсију,
а
пупољак за наручје.
На супротној страни, обезбедили су себи места
преостала
два приложника: Сандаљ Хранић, чији су преци
имали значајну улогу у развоју неколико балканских
народа и Управда Истоковић, од кога су, пре
много векова,
дрхтали
народи источне Европе. (....)
= извор: Милан Миливојевић: Служба вилама нагоркињама. - ЦД Знак препознавања. Пет књига изабраних на књижевном конкурсу поводом 25, година постојања "Заветина", Београд, 2008. - одломак из истоимене прозе, стр. 29
Милан Миливојевић рођен
је 1967. године у Љубљани. Основну школу завршио у Сремској Митровици,
средњу у Београду. Дипломирао је на Саобраћајном факултету
1993. г. Године 1997. преселио
се са супругом и двоје деце у идилично мачванско село Салаш Ноћајски,
одакле је пореклом чувени Змај од Ноћаја – Стојан Чупић, Карађорђев војвода.
Бави се производњом
воћа, првенствено јагода, мада има и засад јабука, крушака, шљива, кајсија
и вишања.
Године 1998. објавио
је збирку поезије СВИТАЊЕ ДУШЕ у издању СРПСКОГ СИОНА из Сремских Карловаца...
Цена овог ЦД-а 300,00 дин. Поручивање овог издања, преко наше мобилне књижаре Петао "Заветина" (пост нет упутницом)
Нема коментара:
Постави коментар