Рат Српске академије против Србије. Dragana Matović | 07. децембар 2016. 18:48 | У првој, а нарочито другој и трећој Југославији, грађани Србије су постали жртвени јарчеви надлежни за све кривице. Академија по деловању никако не сме да буде антисрбијанска
АКАДЕМИЈА Како и куда даље...
КЊИЖЕВНИК Драгослав Михаиловић ушао је у Српску академију наука и уметности 1981. и крајем те године први пут је говорио да језичка политика Србије није добра. И од тада то мисли и говори. Али његова борба за српски језик, углавном, не наилази на разумевање колега у САНУ.
- Академија ме је под свој кишобран примила само годину дана после смрти једног злог вукодлака из цртаног филма, који је стотине хиљада људи завио у црно и на чијим сам се злокобним листама налазио три деценије. Тиме ми је учинила велику част - објашњава академик Михаиловић. - Али, од када сам постао члан САНУ, молим моје колеге да посвете већу пажњу језику народа Србије. Они то, међутим, не прихватају.
МИХАИЛОВИЋ упорно подсећа да је језичка политика Србије формирана у 19. веку и да је кроз цео двадесети век имала у виду простор Југославије, где су Црна Гора и Херцеговина посматране као српске земље.
- У новим границама државе које подразумевају географски простор који смо некада звали ужа Србија, потребно је језичку политику прилагодити потребама народа - говорио је Михаиловић. - Вукова језичка реформа избрисала је из књижевности три велика дијалекта којима се споразумева становништво у Краљеву, Крушевцу, Јагодини, Крагујевцу, Нишу, Врању. Ти људи су у језичком смислу извргавани руглу, иако се добар део српске историје одигравао на простору централне Србије. Нема сумње да се на новоштокавском дијалекту боље и лепше говори, али нетрпељивост науке према србијанским дијалектима изазива тешке моралне и цивилизацијске последице по културу српског народа. Без обзира на историјске лекције и географску реалност, као да живимо и даље у 19. веку.
ЈЕДНА од тих историјских лекција, сматра Михаиловић, јесте и распад велике Југославије:
- Војвода Живојин Мишић је у новембру 1918. године обишао десетак великих хрватских градова и потом упозорио краља Александра Карађорђевића да тамошњи народ не жели да живи у заједничкој држави са Србима. Ни Словенци, ни Хрвати никада нису хтели да живе са нама, а краљ Александар Карађорђевић, Јосип Броз и Слободан Милошевић имали су амбицију да владају државом која им није припадала. Све на рачун српског народа.
Михаиловић примећује да већи део његових колега у САНУ и даље не жели да прихвати реалност у науци о језику. Објашњава то чињеницом да су многи од њих рођени на ободима Србије или ван ње. Он је својевремено у говору који је насловио "Рат Српске академије против Србије", а који је изазвао велику јавну полемику, оценио да Одељење језика и књижевности води тајни рат против Србије.
СПОРО ПИСАЊЕ ПРИЧАНИЈЕДНУ од приповедних књига нисам написао како сам желео. Увек су ми недостајале две-три приповетке - каже Михаиловић. - Не ради се, наравно, о цензури, нико ми приче није избацивао из књига, већ ја нисам успевао да их напишем. Никад нисам писао брзо. Споро пишем и романе, приповетке поготово. Једну причу пишем и по две и по године.
- Оно што сам тада рекао до сада нису уважили. Четворо мојих колега, од којих неки нису више са нама, једноставно није хтело то да прихвати - каже Михаиловић. - Они су радили на речнику САНУ, до сада је изашло 19 свезака, али то није речник Српске академије, већ српскохрватског језика. Хтели су да ми подметну да сам хтео да променим књижевни језик, да буде онакав говор као Петријин. То су будалаштине. Само сам захтевао да се води рачуна о језику којим се говори у Србији. Они то нису хтели, јер су сви били Црногорци. И какав је то речник САНУ?! Значи ли то да ми академици говоримо неким посебним језиком?!
МИХАИЛОВИЋ је у говору у Академији истакао да ће оне који раде на речнику САНУ, убудуће хвалити само они који су измишљали хрватски, бошњачки и црногорски језик.
- Кобајаги у име свих Срба, Српска академија препоручује Србији да живи изван себе, против себе и без себе. Али она то не може. Ако мора, Србија може без икога са стране, с тешком муком може и без својих, али без себе саме не може никако - говорио је Михаиловић. - Не могу да нас Србијанце, у име својих изван Србије и у име себе самих, лишавају једине отаџбине коју на овој планети имамо.
Сваки Михаиловићев иступ, академици су дочекивали жучним оспоравањем и оптужбама за зле намере.
- Не схватајући у каквој смо се опасности због свог нечињења задесили, Академија није довољно учинила ни кад смо при рушењу Југославије били изложени черупању и батинању као улични разбојници ухваћени на делу - наводи Михаиловић. - У другој и трећој Југославији, може се слободно рећи, грађани Србије су постали жртвени јарчеви надлежни за све кривице. Академија по деловању никако не сме да буде антисрбијанска, а то досад, како год окренули, јесте бар донекле била. Она мора да се лиши својих савезних претензија, чиме задужује себе да се и даље, пре свега, бави пословима изван Србије, увек, разуме се, на рачун нас одавде и на рачун наших послова.
У СВОМ досијеу, који је Михаиловић видео почетком овог миленијума, сазнао је да пажњу тајне полиције ужива као присталица Резолуције Информбироа, односно голооточанин, али и као српски националиста и сарадник француске обавештајне службе.
- Реч је само о томе што сам већ дуго говорио да је Југославија склона паду и да ће пасти, те да Срби морају што пре да почну да воде рачуна о свом животу изван Југославије. И само то је у питању, нема ничега више. Титоизму су овакве идеје какве су моје јако сметале, јер се кобајаги залагао за Југославију, али за сваку невољу у њој редовно је кривио Србијанце, то јест Србе из Србије. Грубо казано, Јосип Броз је Југославију желео да види као земљу без Срба из Србије и кад год је могао да их лиши неког права, он је то спроводио, ређе преко Хрвата и Словенаца, а чешће преко других Срба, пре свега преко Црногораца.
АКАДЕМИК Михаиловић често истиче да Срби из Србије све време у ствари трпе терор неких горштака проглашених за такозвану динарску расу:
- Психолошки портрети Александра Карађорђевића и Слободана Милошевића, и не само њих, довољно нам говоре колико Црногорци умеју вешто Србији да потуре крваве рачуне за своје мегаломанске лудости. У томе су им помагали режими прве, друге и треће Југославије.
И тако се, осамдесетшестогодишњи Михаиловић и даље држи своје животне девизе "устани и бори се". Речи које је као дечак упамтио из наслова једног филма, прате га до данашњих дана. А, славни критичар Борислав Михаиловић Михиз написао је о њему: "Ваљало је да неко честит и чист, са рукоположеном главом и даром прође кроз тежак живот, да упозна оштрину бола, гонички бич судбине, мрзлу усамљеност, да све то изблиза погледа незамућеног ока и ненагњечене душе, да дође праведан и прав из правог живота, да би могао да нам опише своје тако различите, а тако исте људе који ту поред нас дишу и битишу и да нам, замишљен и мудар, помогне да их разумемо."
Нема коментара:
Постави коментар