НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА
НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА МАШИЋА

НЕЗАВИСНА ИЗДАЊА СЛОБОДАНА МАШИЋА

Zaostavština Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” Gospođa Saveta Mašić je na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, odlučila da „Adligatu“ pokloni deo svoje zaostavštine u koju je uključena i zaostavština njenog supruga Slobodana. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966-2016), arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga, kao i deo njihove lične biblioteke, između ostalog više stotina knjiga sa izuzetno važnim posvetama autora. Zbog svog plemenitog čina, gospođa Saveta Mašić je dobitnica Povelje zahvalnosti, priznanja koje se dodeljuje zaslužnim članovima „Adligata“.

Translate - преведи

ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

НИЗ 0001

Недељни избор чланака, фотографија или неких других занимљиве ствари 
из медија - штампаних и електронских,  "Мрезга" - Сазвежђе З. 

..
Избор  из чланака на тему: анти-руска пропаганда
АНТИ-РУСКА НАТО ПРОПАГАНДА КОЈУ ПРАВЕ НЕАНДЕРТАЛЦИ ЗА НЕАНДЕРТАЛЦЕ! ПУТИНОВИ БОТОВИ ХАРАЈУ СРПСКИМ ИНТЕРНЕТОМ
... У Србији постоје такозвани “ботови Кремља”, које регрутује неколико малих десничарских странака које финансијски и политички подржава Русија.
Ово у опширном тексту Асосиејтид преса о пропагандном рату администрације Владимира Путина, руског председника, против Запада преноси амерички лист “Њујорк тајмс”.
У њему пише да програм ангажовања ботова у Русији и ван ње “вуче Србију, која гаји ЕУ снове, назад према руској орбити и као мете има Немачку, САД и друге западне силе”. Као пример активности српских “ботова Кремља” наведено је стање непосредно након убиства Бориса Немцова, руског опозиционара, крајем фебруара у Москви.
– Српски ботови су брзо реаговали. “Ко други може да извуче корист од овог убиства осим Америке? Мора да је ЦИА то извела”, била је доминантна мантра у дискусијама на српским информативним сајтовима. “Лајкова” је било на стотине, док су коментари типа “Путин је одговоран” наишли на општи подсмех – стоји у тексту.
У њему су грађани Србије приказани као недовољно информисани у ери интернета, пошто “Срби добијају већину информација о Русији од медија који имају подршку Москве, а ботови јачају линију Кремља”.
(...)
– Резултат је раширено мишљење у Србији да је режим у Кијеву неонацистички и да је Путин био у праву што је анектирао Крим – наводи се у чланку.
У Русији 1.000 долара плата
Савчукова наводи да је већина запослених у “фабрици ботова” у Санкт Петербургу млада и да су привучени месечном платом од 800 од 1.000 долара. Она каже да су ботови у њеном одељењу избацивали по 160 постова на блоговима током 12-часовне смене и затрпавали портале западних и руских медија.
Агенција АП је коментар на ову тему у Београду добила од Јелене Милић, политичког аналитичара Центра за евроатлантске студије.
– Једна од последица јесте чињеница да је јавна подршка интеграцији у ЕУ пала испод 50 одсто по први пут од демократских промена 2000. године. Биће веома тешко повратити ову подршку јавности – оценила је Милићева.
Чланак представља и четвороспратну мермерну зграду у Санкт Петербургу, у којој око 400 запослених који куцкају на компјутерима “стоје на линијама фронта пропагандног рата”. На основу искустава људи који су били “ботови Кремља” наводи се да ови мушкарци и жене раде у непрекидним сменама од по 12 сати и да “затрпавају интернет пропагандом”.
Људа Савчук (34), новинарка и самохрана мајка двоје деце, радила је у “фабрици ботова” до средине марта ове године.
-Знала сам да је нешто лоше, али наравно нисам ни очекивала да је тако страшно и на том нивоу – рекла је Савчукова и додала да ботови имају по неколико налога на друштвеним мрежама под раним именима.
       =   преузето

*

Антируска пропаганда прерушена у „научне тезе”
29. фебруар 2016. Никита Бондарев
У Београду је 22. фебруара одржан скуп под називом „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије”. На конференцији је учествовао и извесни Миливој Бешлин, који је у своме излагању критиковао познате руске балканологе, а међу њима и нашег сталног експерта Никиту Бондарева, руководиоца групе за балканске земље на Руском институту за стратешка истрживања (РИСИ). Бешлин је уједно изнео низ негативних ставова о Русији и њеном односу према Србији. Никита Бондарев се у своме блогу укратко осврнуо на основне тезе Бешлиновог излагања.  
... Полемика преко медија је прилично специфичан жанр, и ја му као академски научник нисам нарочито склон. Чињеница је да су организатори конференције одржане у Београду под називом „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“ учинили све што је у њиховој моћи како би се избегла директна полемика. У корену је сасечена могућност квалитетног дијалога између српских и руских научника и друштвених активиста. На конференцији је било око стотину учесника, а у сали је била присутна само једна особа из Русије (дописница „Руске речи“Динара Грачова, која је чудом продрла на конференцију). У том russen-frei аудиторијуму окупљени су мирно могли да износе измишљотине, непроверене информације и отворене инсинуације на рачун Русије – нико није могао да им опонира. У таквој атмосфери, ослобођеној од руског духа, учесници су вероватно били испуњени осећањем да су они у праву, а да опонент априори није у праву, јер нико није могао да им узврати. У сваком случају, стенограм излагања младог научника из Војводине, магистра историје Миливоја Бешлина, упућује управо на такав закључак. Његово излагање је заправо низ нагомиланих теза, врло површан и прилично неписмено срочен, али зато прожет невероватном самоувереношћу. Изнете тезе би могао без проблема да обори сваки руски школарац кога бар мало занима историја.  Више: Руска реч

*
РОКФЕЛЕР И АНТИРУСКА КАМПАЊА У СРБИЈИ

ДУШАН КОВАЧЕВ
Рокфелеровски капитал у Србији спонзорисао је скуп CEAS, где се говорило о „наглом расту“ руског утицаја у Србији

„Он пошлет людей надежных…“
Сергеј Михалков

Лига социјалдемократа Војводине почела је далеке 1990. године као војвођански одсек Савеза реформских снага Анте Марковића, а по распаду СФРЈ почела је да делује самостално. Шеф ЛСВ Ненад Чанак [1] је 2008. године отворено изјавио да је „руски капитал за људско друштво исто што и сида за људско тело“ [2]. Рокфелеровским лобистима ЛСВ „медицинска“ аналогија није тек стилска фигура [3]. Узор томе постоји у историји, у рокфелеровском финансијском подржавању „расне хигијене“ лекара у служби нацизма [4].
Прва јавно видљива веза политичара ЛСВ са рокфелеровским капиталом доскоро није била очигледна иако постоји дуже од годину дана. Наиме, заменик председника и генсек ЛСВ Бојан Костреш је од 2014. године члан надзорног одбора српског одсека East-West Bridge [5], испоставеThe Trilateral Commission [6]. Трилатерална комисија је основана 1973. године, у доба председника САД Џимија Картера, залагањем саветника за националну безбедност САД Збигњева Бжежинског и Дејвида Рокфелера. Чувени амерички журналиста Кристофер Лајдон је још 1977. године у часописуAtlantic изричито тврдио: „Трилатерална комисија је плод замисли Дејвида Рокфелера“, а о његовој централној надзорној улози сведоче и записници те комисије [7]. У данашњем кадрирању Трилатералне комисије непосредно је прописан обавезни годишњи пријем најмање пет рокфелерових стипендиста из САД [8].
Рокфелеровски капитал је у Србији одавно присутан. Финансира НДНВ (Независно друштво новинара Војводине), агенцију Бета, Фондацију Славко Ћурувија, Асоцијацију локалних медија Локал прес и Медија и реформ центар [9]. Поред НДНВ, у Војводини су нарочито активне рокфелеровске бригаде које нарочито пропагирају аутономашку политику, штетност руских инвестиција, децентрализацију Србије и контролишу еколошки активизам [10]. Чим је законски постала остварива могућност немачке пољопривредне фирме Tönnies да изврши знатно улагање у српску пољопривреду у Војводини, ЛСВ је директно подстакла протест војвођанских пољопривредника под контролом покрајинског политичког режима. Ненад Чанак (ЛСВ) се, заједно са Бојаном Пајтићем (ДС) и Сашом Радуловићем (Доста је било), ставио на чело протеста политизованих пољопривредника Војводине крајем 2015. године [11].     Више

*

DŽORDŽ SOROŠ Veliki meštar sviju hulja

Piše Vladimir Dimitrijević
Ovaj mađarski Jevrejin, u mladosti saradnik nacista, od trenutka kada mu početni kapitalpozajmljujeDžordž Karlvaj, desna ruka britanskog barona Edmonda de Roštilda i saradnik kontroverznog narko-trgovca Roberta Veskoa, počinje da se bavi različitim poslovima, od razaranja nacionalnih valuta, preko propagiranja eutanazije, do finansiranja međunarodnih kampanja za legalizaciju droge i uništavanja istočnoevropskih i balkanskih država, kao i država Trećeg sveta
Čarobni štapić u bajkama omiljeno je sredstvo pretvaranja junaka u ono što bi želeli da budu (a nisu). U poslednjih petnaestak godina, u Srbiji se, zahvaljujući nekom čarobnom štapiću, zbivaju neviđeni preobražaji: pepeljuge nacionalizma postaju princeze „otvorenog društva“, dr Džekili svetosavlja, mr Hajdovi liberalnog građanstva; ta pojava je sve raširenija…
Jedan od najboljih svedoka ovih neviđenih preobražaja jeste publicista i dugogodišnji urednik kragujevačkih „Pogleda“, Miloslav Samardžić. U svom tekstu „Bivši novinari ‘Pogleda’“, on je pokušao da nam dočara različite transformacije koje su se u nas desile sa nekim od predstavnika domaće “građanske opcije“, koji su nekad bili žestoki “nacoši“ (da upotrebimo njihov izraz)
Jedan od najupečatljivijih „transformersa“ Druge Srbije sin je čuvenog srbskog istoričara, dr Radovana Samardžića, dr Nikola Samardžić, i sam istoričar. Evo šta je Nikola Samardžić, vo vremja ono, pre no što je postao Čedin „’liberal-demokrata“ pisao.
O svim srpskim teritorijama: „Po etničkom pravu, u srpsku državu morale bi ulaziti sve one teritorije koje naseljavaju Srbi. U slučaju druge, komunističke Jugoslavije, to su, osim Srbije, Crna Gora, Istočna Hercegovina, veliki deo Bosne, delovi Makedonije, Baranja i nekadašnji granični pojas u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji… Uvek se zaboravlja pravim rečima objasniti da je na prostorima Stare Srbije, na Kosovu, Metohiji, i u okolnim oblastima današnje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Albanije, u poslednja tri stoleća, izvršen genocid Albanaca i Arbanasa nad Srbima. Stoga Srbi Kosovo i Metohiju mogu smatrati isključivo kao oblast pod stranom i neprijateljskom okupacijom, gde je izvršen pogrom srpskog stanovništva, proterivanje, preveravanje, odnarodnjavanje, i uništenje sakralnih spomenika najviše umetničke vrednosti, zatim, srpske ratarske kulture, i, u novije vreme, materijalnih dobara, pre svega industrije.“ (Nikola Samardžić u „Pogledima“ 14. juna 1991.)     Више
*

Никола Врзић: Ево ко и колико плаћа Наташу Кандић, Соњу Бисерко, Жене у Црном, Б92, ЦЕСИД, Пешчаник, Е-новине…


У центру Београда, у Кнеза Милоша улици број 4, ниче споменик људским правима и демократији у Србији. Или је то споменик непроглашене окупације Србије? У сваком случају је то споменик бахатом и нетранспарентном располагању новцем и имовином грађанки и грађана Београда и Србије. Како су „Новости“ приметиле пре неколико дана, реч је о пословном простору површине 512 квадратних метара у срцу Београда, који је на неодређено време и без икакве накнаде Град Београд уступио на коришћење „Кући људских права и демократије“, организацији у којој је окупљено пет невладиних организација (Грађанске иницијативе, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за људска права, Центар за практичну политику). Нетранспарентност сагледавамо у питању процедуре по којој им је уступљен овај простор (решењем бившег градоначелника Драгана Ђиласа, без икакве јавне расправе или претходног демократског процеса одлучивања) сагледавамо је у питању разлога због којих је изабрано баш ових пет организација цивилног друштва а не неке друге (Фонд за хуманитарно право, на пример, или Центар за очување наслеђа Косова и Метохије, или Асоцијација Рома, или „Звончица“ – удружење родитеља деце оболеле од малигних болести, или Цемтек – Центар за музику, театар и кинематографију, или Центар за бесплатну стерилизацију и превентивну бригу о псима и мачкама мешанцима, или…) то јест, да ли је и другим организацијама цивилног друштва Град понудио тај или неки други бесплатни простор, ту је онда и питање зашто би невладине организације биле привилеговане бесплатним пословним простором, за разлику од занатлија, кафеџија, трговаца… који закуп пословног простора плаћају дебело… Док се бахатост састоји у томе што се, уступањем пословног простора у Кнеза Милоша 4, Град одрекао прихода од, наводе „Новости“, „најмање 100.000 евра годишње“ који би свакако користили много већем броју грађанки и грађана Београда да су употребљени за, рецимо, обнову још неког дечјег обданишта, или школске фискултурне сале, или су могли да буду искоришћени за лечење неке болесне деце којој је помоћ неопходна…  Више
ЛеЗ 0006131   
..
ЕТНИЧКА ПРЕСУДА СВЕТИСЛАВУ СТОЈКОВИЋУ ИЗ ШТРПЦА и коментари


Светислав са супругом Мартином у Швајцарској (Фото лична архива)
Дошао је да оствари свој дечачки сан, имао је намеру да живот и рад доврши лепим погледом на Шар-планину, саградио је мали хотел у свом завичају и дао му име своје супруге... То је ретка, са још много детаља, готово идилична прича Светислава Стојковића из села Доња Битиња код Штрпца. Онда је пошло све наопако: урушио му се живот, илузије, материјална добра стечена у Швајцарској и вера да поштени људи могу нешто променити. Последња вест која га је, пре неколико недеља, затекла, гласи: Врховни суд Косова осудио га је на деведесет дана затвора! Оно што је проузроковало ову казну догодило се када је господин Стојковић био полугодишња беба, далеке ратне 1943. године. Тада су бугарске окупационе јединице, у близини села Доња Битиња, убиле дуванског шверцера Аслана Ндрецаја из села Мачетево, које се налази с друге стране планине, у општини Сува Река. Страх од бугарских фашиста и њихова репресија оставили су леш у селу све док није почео да се распада на улици, након чега су га сахранили на ливади у непосредној близини реке. Кад се рат завршио, гроб је зарастао јер се за њега нико није интересовао, а велика поплава 1979. године однела је комад земље и куће у том крају, па, вероватно, и гроб убијеног шверцера.
Власник те парцеле Милија Ивановић, као ни било ко од Албанца из овог етнички мешовитог села, није могао да нађе гробно место, нити је знао на чијој је земљи сахрањен. Деценијама касније, 2011. године, Ивановић је швајцарском држављанину Србину Светиславу Стојковићу продао лепо парче земље поред реке. Како је стицао иметак у једном уређеном систему, Стојковић је строго поштовао све локалне косовске процедуре, извадио сваку дозволу и до детаља решио обимну папирологију и административне захтеве. Свој мали хотел решио је да назове именом своје супруге Мартине, а радове је поверио локалном грађевинском предузетнику Гарипу Тахирију. Тахири није задовољио техничке услове, па је архитекта предложио Светиславу да нађе другог извођача радова, што је овај и урадио, тако да је објекат довршила друга албанска грађевинска фирма.
Изгледало је да је све у реду, док у швајцарском дому Стојковића није зазвонио телефон и док глас с Косова није рекао госпођи Мартини да ће зграду на њиховом имању у Доњој Битињи динамитом дићи у ваздух, јер се ту налази гроб њиховог деде. Претњу истог дана пријављују српској косовској полицији и први пут чују да је на њиховом имању неки необележен гроб, а међу онима који прете и сведоче налази се и први извођач радова на мотелу. Полиција ништа не предузима, косовско тужилаштво покреће кривичну пријаву против Светислава Стојковића због „оштећења гробова и лешева”, а он прилаже папире и документацију. Основни суд из Урошевца, односно његов огранак из Штрпца, осуђује Стојковића на 90 дана затвора. Срж пресуде, у којој су се помешала времена – на готово неразумљивом српском језику – гласи да је „оптужени неодређеног датума месеца јануара 3013 године у с. Доња Битиња, опстина Стрпце без овласцења унистио гробље покојног Асллана Ндрецај на тај нацин сто је окривљени иако је био у сазнању да се ту налази гробље покојног исти и напротив обецању да неце остетити гробље, саградио је објекат где је био гробље покијног још од ругог светског рата.” Суду сачињеном од Албанаца било је довољно то што су сведоци, њихови сународници, „чули” да је ту био гроб. Аргументи, логика, време, овај наказни језик имали су само један циљ.
„Првостепени суд уопште није разматрао предложене и уредно достављене доказе, већ је донео пресуду којом је Светислава Стојковића огласио кривим и осудио”, каже његов бранилац адвокат Горан Миленковић. Суђење се наставља, а Стојковић тражи помоћ од државе Србије, одакле му одговарају да: „Канцеларија за Косово и Метохију нема ефективну власт на терену и не може Вам пружити директну помоћ, нити се може мешати у предметни судски поступак.” У међувремену, непознати починиоци руше ограду и ломе стакла на подигнутом објекту, а уочи поступка пред Врховним судом Косова Стојковић се обраћа швајцарској амбасади, која пише Суду и од њега „очекује правичан поступак којим неће бити повређена људска права нашег грађанина.” Све је то пало у воду и тај суд потврђује првостепену одлуку: Светислав мора да иде у затвор. Иза свега стоји етнички интерес, који већ годинама купује српска имања на Брезовици, а предмет куповине Ски-центра „Брезовица” потреса и у питање доводи опстанак Срба у Сиринићкој жупи. Појава Србина који нешто гради у мултиетничкој средини је опасан преседан који се мора зауставити, а цео процес је показна вежба за Ски-центар.
„Срби не би требало да граде него да се селе. Ово је, у првом реду, политички прогон а у другом етничка дискриминација”, каже Стојковић за „Политику”. Његов пријатељ, судија Албанац, који се код председника суда у Урошевцу распитивао за случај, добио је кратак одговор и питање: „На чијој сте ви страни?“ Сви су заузели своје стране, само је породица Стојковић остала без икакве заштите, јер ако Светислав дође на Косово и Метохију, чека га затвор.
Иронија судбине и циклус зла поновио се на овом примеру: у селу Мачетево, одакле је убијени шверцер Ндрецај, до почетка Другог светског рата стајали су остаци цркве и српско гробље ограђени жицом, а онда су уништени и нестали без остатка. Разуме се, за ово злодело нико није одговарао, а седамдесет година касније за један нестали гроб Врховни суд Косова осудио је Светислава Стојковића на 90 дана затвора. Рачуна се да је на Косову и Метохији од 1999. године до данас уништено 10.000 српских гробова. Према овој пресуди, починиоци би за то добили 2.465 година робије, а нико није кажњен ни један једини дан. У тој сулудој збрци израња из прошлости прича о томе чија је земља на којој је гробље једног народа, а данас се поставља питање: чија је земља на којој је гроб једног несталог шверцера погубљеног од бугарских фашиста? Судови, па и овај Врховни, јесу етничке институције, настале на легализацији нестанка оног гробља из Мачетева, на некажњавању савремених рушитеља – зато је сасвим логично што је после толико година из прошлости изронила „светиња” незнаног гроба Аслана Ндрецаја, као што је „логично” да Светислав Стојковић у осмој деценији живота одробија своју невиност.

      извор: Политика   Аутор: Живојин Ракочевићнедеља, 31.01.2016. у 23:13
          _______________ 
ИЗ КОМЕНТАРА: 


Максимилијан Мрмотпре 3 сата

Никада ми неће бити јасно зашто Србин, који проведе цео живот у некој другој држави, који заради и уштеди лепе новце, има потребу да се врати и да уложи сав тај новац ту у место одакле је отишао јер није могао нормално да живи, да ради, да размишља... Овај добри човек је уложио свој иметак у Запад Дивљег Запада и шта је очекивао? Ја не знам да ли знате колико је тешко саградити зграду у сред Београда и колика "леђа" су потребна код нас Срба Србину да сагради и да заради, а не тамо где Оливера Ивановића осуде на 9 година и ако га ни један сведок није видео. Драги људи, Ви, који радите и зарађујете тамо преко, сетите се дана када сте отишли одавде и зашто сте отишли, онда приупитајте неког искреног да ли се нешто променило, и онда на крају, размишљајте мозгом а не сујетом... глупо је на тако глупаву грешку страћити све године рада...
Цицкапре 5 сати
Наравно да сам после свега, шта се дешавало и сада дешава на тим теренима КиМ, за господина Стојковића, али тако то изгледа када се држава понаша са лакоћом гледајући сваку врсту криминиала , пређи преко оног, пређи преко овога и на крају шта добијемо да гледамо од њих шта треба да радимо и како да радимо , да ли смо немоћни , па нисмо, да ли смо били немо`ни, нисмо , али треба радити, треба се борити , ко да се бори, боре се само за себе и своје приватлуке . Како су они издали дозволе ако су знали да ће се нарушити нешто о чему причају ,како да ни инспекција није изашла на терен а забрани градњу , крив је онај који је издао дозволу , и онај који није стопирао на време ако је мислио да су нарушена нечија права , али су га вероватно пустили да утроши новац знајући да ће му наравно некажњено , као и обично, све срушити и натерати га да одустане од свега , уосталом оваквим методама су и добили територију и нашом леношћу и нашом политиком ма није важно , ма није битно, ма шта нас брига
ЛеЗ 0005830     


Нема коментара:

Постави коментар

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић  ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ  ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

Популарни постови

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више