ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

недеља, 29. мај 2016.

Годину дана касније, у поводу додељивања књижевних награда у Србији...Правда је спора, али је - верујем - и достижна?

„Драги Мирославе Лукићу,
Хоћу само да изразим своју радост и неку врсту ганутости, када сам прочитала у „Билтену ЗАВЕТИНА“  да сте Ви добитник највише награде „Српске духовне академије“ – књижевне награде „Раваничанин 1“ – награде за животгно дело; мило ми беше око срца и унесе ми наду и веру у светлију будућност да још постоје они који имају уши да чују и очи да виде, те препознаше да сте ви тај духовни Светионик. / Од срца Вам честитам и желим да још дуго у здрављу и миру поживите и стварате. / Заувек Ваш пријатељ , Соња“  (4. јуна 2015)
Сличних, овако срдачних, честитки, стигло је двадесетак  (из Сомбора, Апатина, Ниша, Прокупља, Врања, Крагујевца, Прибоја, Пријепоља, Књажевца, Пожаревца, из Швајцарске, Немачке, Француске, Канаде -Торонта). Међу пријатељима, који су ми се јавили тим поводом, није било ни једног добитника ове награде, осим песника Мирослава Тодоровића. Номинално, како  пише у повељи „Српске духовне академије“, то је „признање за трајан допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини“. 

....
Српска духовна академија, као и Српска академија јаука, појавиле су се, дакле, у то  млађе дрвено доба, као нека врста – отпора, одбране, чежње за нечим  другим, и друкчијим од наметнутог, важећег – доба тзв. дрвених адвоката, дрвене демократије, труле дрвенарије једноумља. Србија, или тачније Моравска Србија, окренута Богу, искону, Морави, тајнама Јухора, и дубљим истинама, ширим од деведесет и девет Морава, сишла је из ћорсокака на пут предака, српских сељака . У Србији се последњих деценија  додељивало на стотине награда и унапред се знало коме ће бити додељене. Једно је било записано у тзв дрвеним правилницима  за додељивање тих награда, а додељивало се по сасвим другим незаписаним аршинима! И сасвим је било природно и легитимно да се у тој зачараној шуми иделогијом и милошћу власти успостављених награда, појаве и неке друкчије, рецимо, „Дрво живота“ , „Амблем тајног писма света“,  „Госпођин вир“, „Карађорђева Повеља“, „Раваничанин“, „Хрисовуља“ – корективне награде српске књижевности. Барем их ја тако видим.
Те награде се не додељују по сваку цену – додељују се само онда када има довољно разлога за то. 
Због чега су се додељивале две најмлађе српске књижевне анграде: Амблем тајног писма света и Госпођин вир? Тачније – не коме, него чему су додељиване?
Безданој  књижевности! - Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». 
   Оснивачи Српске академије јаука и Српске духовне академије, следили су тај – како Емерсон вели -  највиши амблем тајног писма света,  ратујући са седмоглавом немани, аждајом, верујући да на хумусу ништа не може закржљати: Од првог удисаја све расте у висину / На хумусу мора се срце срцу допадати / Друкчије лепоте нема...На хумусу слобода не може нестати / Чува је и биљка и зверка и човек / Око је аспирин небу  / Први лек / Овде се може само срце срцу предати / Друкчије предаје нема...
Заиста, песник и председник Српске духовне академије Мирослав Димитријевић одавно је надвисио атаре  и града Ђерђелина и родне Рашевице,  верујући да је слобода златни спруд, шири од стодеведесет и девет Морава!
Са тог златног спруда, усред Рашевице, подно јухорског горја, ниче, чини ми се, и  још једно чудо: Архив у оснивању, архив за Ђерђелин, у дому  предака, честитих сељака, добрих људи од добре клице: где врата не шкрипе никада узалуд: отворите ту капију и уграбите од своје историје и оно познато и нарочито оно непознато...
Те три  ствари, о којима се у Србији врло мало зна,  повезао је својом личношћу један песник и оснивач, дубоке вере који зна да најдубља мудрост свог ђавола дави, и који доказује  да на храбром тлу ништа не може закржљати, што никне у срцу и у глави.

Ако ништа друго, највиша књижевна награда Српске духовне академије повезује наизглед немогуће, далеко и различито; недовољно осветљено. Упркос постојању толиких књижевних часописа, књижевних друштава, телевизија, штампе, интернета, саобраћаја, аутопутева, западна Србија не познаје источну, северна јужну, Војводина  Моравску Србију, градове Србије не занимају села;  слаба је комуникација равница и планина Србије.  Србија је обузета апатијом налик на агонију; а Србији је потребно свуда - агон, борба и отпор, обнова и рад. Српска духовна академија и (будући) архив Ђерђелин су пламичци, лампа која светли. Са висине Јухора гледано, из амбиса Ђерђелина или из Српске академије јаука, оглашава се кроз писмо Летописцу  наук вредан не само за Моравце и Параћинце, не налет „ немани фукаре и хуља“, већ,  „та доброта што из срца суља / Одрасла на проји и зрну пасуља // Благом пребогати – а преслаби умом / Ките се демоном вештицом и чумом // Хтели би и Дух да ставе у ропство / Али то им не да Господње Господство// слободно и ово у вечност запиши: / Сваки нам је Србин и од звезда виши // Питасмо и Теслу где је нама место / а он одговори – баш тамо где јесемо“.

На почетку књижевне каријере, 1969. године, као матуранту гимназије, доделили су ми на  југословенском књижевном конкурсу листа  „Борба“ и Фонда младих талената прву награду за поезију – једногодишњу студијску стипендију  за журналистику на једном од америчких универзитета. Више од педесет година пишем, објављујем, али  књижевне награде су ме заобилазиле, осим „Карађорђеве Повеље“ – пре неколико година. Оцењивали су ме колеге које лично нисам познавао, као уосталом и чланове жирија Српске духовне академије, које сам упознао тек на додели те награде. Тој награди су се обрадовали, чини ми се, много више моји знани и незнани пријатељи, као песник Соња Ковачевић, коју такође лично нисам срео и упознао. Најпоузданија познанства, која су се временом претворила и у дубља пријатељства беху баш она која су отпочела неком од мојих књига, песама, романа, есеја. Ово признање је посвећено и таквим пријатељима, садашњим и будућим. Њиховој вери у то да су чуда могућа.

     У Београду, 7. јуна 2015.
На дан Трећег обретења главе Св. Јована Крститеља
(Петрове покладе)                                                                                                                              Бела Тукадруз (алиас М. Лукић)

Нема коментара:

Постави коментар

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић  ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ  ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

Популарни постови

ПРЕПОРУКЕ (01)

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више