ЗОРАН М. МАНДИЋ
УЗАЛУДНОСТ ПРИМЕДБЕ
(Писмо „малој“ истини)
Мала, рано је за примедбе. Оне
бесмислено упропаштавају смисао моје искрености. Успављујуће исповести свих
мојих ја. Оних, које сам послао на важне задатке одмора у неповративом. Међу
држаче сенки што труну у прљавој води бахате досде. Бахатије од сваког обећања.
Једнако у тестаменту, као међу сведоцима.
Задовољан сигурношћу у потаји малог
градио сам пажљивост његове нежне естетике. И чувао је од умних урока.
Пренапрегнутих еротиком доживљаја. Нервозних у одбијању чеканих решења.
Ово мало стиснуто у разним дупљама
бића користи само том малом бићу. Његовом уговору са њим самим. Као у ланцу
залогаја, који се каче и прескачу. Један преко другог, као знање у слојевима
незнања.
Моје примедбе не постоје. Онај који их
ставља не разуме поједина издања света. Његове потребе у духу разлике.
Све је различито изнутра. У појави
пражњења надулих шупљина. Умних и чулних. Контуралних и закрчених. Слике се
прикрадају немо. Распростиру се свака на свој начин. У облицима. Формама. Вери.
Чуловезци крију своје расправе о гашењу времена. Свеједно им је што их нико не
цитира. Ни после толико знања ћовек не може сам кроз шуму незнања коју је
Створитељ посадио у њему, Да: дише, једе, говори и умире – истовремено.
Отуда узалудност сваке примедбе.
НАПОМЕНА
Захваљујући ЗАВЕТИНАМА Мирослава
Лукића (алијас Бела Тукадруз), као и неких других озбиљних и ауторитативних
новинских и електронских гласила и књижевних часописа са дугачке листе мојих
вишедеценијских сарадничких активности, објавио сам подужи број „малих
наслова“ у којима сам на одређен есејистички начин излагао и „утезао“ моје
погледе на духовну, филозофску,
интелектуалну, историјску, библијску, метафизичку, па и социо-психолошку
структуру анатомије и физиологије света са поремећајима његових давно
васпостављених; правила, гравитација, појава, вибрација и зрачења. Писао сам уз
помоћ говора чула. Неке од тих „малих наслова“, или „малих форми“ сам уништио,
али нечинећи то по налозима или под притиском сопствених примедби.Једноставно
сам се одрекао нечега и наставио да не ћутим. Овај запис оправдава ме у
извесном смислу у том признању и то без осећања једне једине сатисфакције.
Слободан сам да уз овај текст приложим и једно мишљење о мом тражењу и
сагледавању света који се опире унутрашњости нашег ума, наших чула и можданих
синапси које нас повезују са физиком форми. Ево тог текста.
ЈОВИЦА АЋИН
УЗ МАЛЕ НАСЛОВЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА
За мене не постоји ниједан угао, па
немам ни угла из којег би написао реч о збирци Мандићевих малих наслова. Лебдим
кад пишем. Око мене је прашина, невидљива. Али, када је обасја светлосни зрак,
њене честице, одједном уочљиве, комешају се пред нашим очима. Ваљда је тако
чинио и Мандић: трагао је за светлошћу која ће невидљиво учинити видљивим.
Честице које нам је понудио свакојаке су нарави. Има их поетичких, о проблемима
имагинирања и стварања, има полемичких, такав је Мандићев дух, затим
моралистичких, поетских (лирски увиди), иронијских, али напослетку су сви из
живота. Зато је и моје набрајање као из измишљене кинеске енциклопедије где су
једнако рангирани банални и метафизички ентитети, и где категорије не следе
неки ј.единствени критеријум него се потчињавају мноштву. Да, то су – зрнца
живота, динамична, живахна, у „огледалу ствари“. Не скупља их Мандић; он их
поклања. Све је у давању, не у узимању. Мандић је и песник, осим што је
критичар, приповедач и есејиста. И неке од тема његових песама откривамо и у
овим записима. И понешто од његових песничких модулација такође препознајемо у
њима. Тако код њега песме и есеји могу стајати „раме уз раме“ међусобно се
довикујући и објашњавајући. Постоји ту разлика: поезија као задовољсрво
постојања и есеји, под „малим насловима“, као немирење, мкао борба за опстанак.
Тражити и неналазити, али настављати с тражењем. Није свако рођен за то, али
Мандић јесте.Ево доказа, у вашим рукама.
Нема коментара:
Постави коментар