Изводи из записа о насељавању Влаха у Браничеву

Насељавање Влаха у Браничеву у XVIII веку

Питање Влаха у савременој Србији је слабо обрађивано у српској науци. Практично оно што је написао Тихомир Ђорђевић пре готово једног века у публикацији “The Truth concerning The Rumanes in Serbia”  и готово дословно поновио (на српском) у поглављу о Власима у монографији “Из Србије кнеза Милоша”  остало је и данас на снази као званични став српске науке. Премда Ђорђевић у својим истраживањима Влаха није озбиљније користио ни тада доступну (и то чак објављену)  изворну грађу из XVIII века нико није ни покушао да доведе у питање нека његова схатања а ни да прецизира хронологију коју он даје врло широко. Кад је реч о времену књаза Милоша користио је скоро искључиво грађу из фонда Књажева канцеларија док је друге фондове занемарио премда су неки врло битни за ово питање (на пример фонд Митрополије).
У међувремену нам је постала доступна, не само нова српска већ и аустријска па и османска грађа за XVIII века а управо је то време од кад можемо да стварно пратимо континуитет данашњих Влаха у Србији. Због тога стекли су се  услови да се покуша да се прецизира време када се Власи јављају у Браничеву.
Кратко време пре Т. Ђорђевића румунски историчар О. Тафрали је у својој малој књижици “Les Roumains de Bulgarie et de Serbie”  изнео румунске ставове о влачком питању у Србији и Бугарској. Десетак година пре њега, чувени румунски историчар Н. Јорга се први од Румуна позабавио, на научној основи, Власима у Србији у својој дво томној монографији “ Istoria Bisericii Româneşti şi a vieţii religioase a Românilor”.  Све што је у румунској науци писано о Власима у Србији је у ствари само понављање оног што је изнето у споменутим монографијама а често пута је најобичније политиканство. Интересантно да се ни страна историографија није озбиљније бавила питањем Влаха у Србији. Још 1861. године Г. Лежен је писао о Власима у Србији у својој монографији “Etnographie de la Turquie d’Europe”  а 1889. године се Емил Пико у уводу своје књиге “Chants populaires des Roumains de Serbie”  се такође дотакао овог питања. После тога су сви аутори користили резултате истраживања било српских било румунских научника без неког сопственог истраживања. (....)

*

Фотографије Мирјане Соколовић (1949)

Црквени пописи из периода 1733, 1734. и 1735. године

   На основу пописа парохија појединих парохија у Пожаревачком, Грочанском и Београдском ексархату 1733. године можемо да добијемо прилично тачан преглед етничког стања на простору данашње Браничевске епархије. 
   Треба напоменути да сумарни списак парохија који је дат на крају Витковићевог рада не одговара стварном стању па га нећемо овде коментарисати а ни користити. 

   Параћинска парохија

   У Параћинској епархији је августа 1733. године било 8 насељених места: Параћин (28 домова), Мала или Доња Мутница (13), Велика (или Горња) Мутница (18), Плана (10), Мириловица (непознато), Доње Видово (11), Видојевци (данашње Горње Видово) (13) и Сталаћ (непознато).  Укупно је било 123 дома и то све српска. По подацима “тефтера митрополитског таксила” параћинску нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Параћин (33), Мириловац (12), Видово (11), Доња Мутница (15), Горња Мутница (18), Плана (10), Кречбинац (6), Видово (10), Сталаћ (10) и Грменовац (10). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се не разликују од претходног. 
По подацима Максима Радковића из 1733. године параћинска црква, храм Светог Атанасија, је била сазидана од ћерпича и покривена црепом. Макисм је приметио да је црква још доста задрала од изгледа старе xамије. Тако је још увек стојало високо камене минаре, покривено оловом на коме су висела три мала звона. Порта је била ограђена храстовим кољем. постојала су једна врата на порти и једна на цркви. Унутар цркве су се налазили обични - прости столови. Патос од широких цигли је био покварен. Олтар био од нових дрвених дасака. У једном углу цркве биле су наслагане ћерамиде па је ексарх затражио од свештеника да их изнесе и очисти цркву. У олтару је била дрвена трпеза “и повров на трапези од картуна; чирака од туча два; антими(н)с госп. митрополита Мојсија; олтар (имејет) свода; потир и дискос и звездица и кашика не имејет, од тенећета, и дарци од мусуда црвена.” 
Црква је имала и: “Одежда свилена једна, једна од мусула црвена, стиар од свиле један; епетрахил од свиле жуте један; наруквице од свиле жуте једне. С поља икона са стране по шест и двери старе и кандила од меди пет; на предверији завеса од картуна; полијелеј од туча, који прима свешти дванајест.” Било је мало књига само: “октојих, петогласник, један тестаменат московска”.  Ексарх је препоручио да се одмах направи крстионица, да се сазида припрата и доведу још два свештеника. Осам престоних икона је било у тако лошем стању да је за есарха то било “поруганије јест Богу и свјатим” па треба нове иконе хитно иконописати. Требало је направити и нови архијерејски сто виши од других а и средити олтар јер је постојеће стање “бесчестије слави божијој”. Даље ексарх набраја шта је све потербно цркви за нормалну службу. 
Припрат женска је имала по три иконе са стране и једну спреда тј свега седам икона. Крстионице није било као ни миропомазанија. Уместо крстионице при заду је направљен мали “долап” у коме су се крстила деца. Звона је имала два. Црква је била неосвећена а настала је преправком џамије.  Готово је извесно да је реч о џамији мајке Сулејмана Величанственог.
По мишљењу Максима Радковића Параћин је требало да има два свештеника а поред тога је требало у Великој Мутници освештати цркву и ту поставити трећег свештеника. 
Када је ексарх Јован Михаиловић обавио визитацију цркве марта 1734. године црква је већ имала много више књига – октоих српски, триод постни московски, тестамент московски, општак грчки и октоих грчки, псалтир грчки и апостол грчки. Оволико вели број грчких књига можда објашњава податак да је син црквени током десет година био извесни Михаил Грк који је предао дужност Стојану Московићу. 
Свештеник поп Петар Јовановић, је рођен око 1707. године у Колашину у селу Милоју,  рукоположен је на ђаконство 1729. године у Београду од владике Николаја Димитријевића, а на свештенство, после месец дана, по одобрењу митрополита Мојсија, од владике Максимом Несторовића. Исповедао се духовнику Арсенију Свето-Павлцу, о Успенију 1732. године а игуману Данилу витовничком 1733. године. “Летургију појет, правило держит, синћелију не имајет.” Од књига поп Петар је имао: “полустав московски, Псалтир московски; летургија московска; десетословије московско”. Петар је имао сина Јована.У Параћину је био још један  свештеник Стефан, али је побегао у Турску са породицом. Оба свештеника су се и зађаконили и запопили исте године. Што се тиче књига 1734. године имао је следеће тестамент московски, полустав московски, десетословје, буквар мали, требник московски и литургију српску.
Јереј Стефан се до марта 1734. године вратио из Турске. Рођен је у селу Кулашину, близу Пећи око 1709. године. Учио је књигу у манастиру Раваници код игумана Стефана. Рукоположио га је у оба степена владика темишварски 1729. године. Живео је у Горњој Мутници и тражио је од ексрха Јована да му то буде матична црква. Од књига је имао само руски требник. 
Свештеници Петар и Стефан су били на парохији и 1734. и 1735. године. 
Током рата 1788-91. године емигрирао је из Србије у Аустрију и свештеник Јевтимије Поповић, из Ћуприје, који се населио у Лангендорфу.  По мишљењу владике темишаварског Јована Јовановића Шакабенте од 21. јануара 1792. године, свештеник Јевтимије Поповић је био неспособан за свештеника у Банату.  (....)

**

Клењска парохија

   У клењској парохији је било доста Влаха. Ова парохија је имала 7 села и то Клење (21, Срби), Раброво (25, Срби), Зеленике (16, по пола Срби и Власи), Мустапић (26, Власи), Мишљеновци (17, измешани Срби и Власи), Макце (16, Срби) и Чешљева Бара (61, Власи). Укупно је било 182 дома од чега је око 105 било влашких а остало су били српски.  Врло је важно нагласити да је у овој парохији живела близу 1/3 Влаха од укупног броја колико их је тада било на простору који обухвата данашња Браничевска епархија. Ако упоредимо ова села са Епшвилцовом картом видећемо да су 1718. године постојала све српска села као и она мешовита а да су влашка села Мустапић и Чешљева Бара настала између 1718. и 1733. године. Пошто се ова два села не јављају ни међу пустим селима 1718. године реч је очигледно о новонасталим селима. Сасвим је очигледно да су се Власи на простор клењске парохије населили после 1718. а пре 1733. године.
   По подацима “тефтера митрополитског таксила” клењску нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Чешљева Бара (83), Макци (15), Храброво (25), Мустапићи (33), Мишленовци (21), Зеленике (18) и Клене (20). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују само толико што Чешљева Бара има 70 домова.  Ако се погледају подаци за ове три узастопне године одмах пада у очи да у српским селима нема великог одступања у броју домова али у влашким има. У Чешљевој бари 1733. има 61 дом, 1734. чак 83 дома да би се 1735. године тај број поново смањио на 70 домова.
   Свештеник клењски Петар Михајловић је рођен око 1689. године у Скопљу а школовао се у Пећи. У Клењу је био од око 1724. године.  На клењској парохији је био и 1734. и 1735. године. 

   Средњевска или десинска парохија

   Интересантно је да је било мало Влаха у тадашњој средњевској парохији која је имала 5 села Средњево (20, Срби и Власи), Влашки дол (20, Срби), Десине (32, Срби), Пешчаница (17, Срби), Шумово (17, Срби). Укупно, дакле, 106 домова од који десетак влашких а све остало српски.  По подацима “тефтера митрополитског таксила” десинску нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Песчаница (18), Десина (30), Влашки До (29), Средњево (21) и Шумово (18). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују само толико што Влашки До имао 27 домова. 
Тадашњи свештеник десиначки Никола је рођен око 1680. године у Новом Пазару а школовао се у Пећи. Рукоположио га је владика ваљевски Григорије око 1698. године. Служио на Косову 28 година. Од 1729. године службовао у Десини.  Никола је био на десинској парохији и 1734. и 1735. године. 
   Ако ова попис упоредимо са оним из 1718. године видећемо да се сва села јављају и 1718. године с тиме што су Средњево и Десине били пусти а остала села су била насељена. Значи, једино село са Власима – Средњево, било је 1718. године пусто. Дакле и у Средњевској парохији Власи су се населили после 1718. године а пре 1733. године.
Црква у Десини се први пут помиње у извштају екзарха Јована Михајловића из 1734. године “црков порушена сва, старовремена, јешче за времена турецкого, прављеа, и пала сорушила се до земљи.” Екзарх је наложио верницима да на истом месту нову цркву саграде. 
По предању ову прву цркву је саградио неки сточарски трговац Десимир из Десине. Предање каже да су се на месту где се налази црква налазили Десимирови обори и колибе. Десимир је више пута сањао да на томе месту треба да подигне цркву али је он учинио тек када му је умрла кћи јединица. Онда је срушио оборе и те је на њиховом месту подигао цркву и посвето је Св. 40 мученика – “Младенцима”. Неки су, опет, говорили како је цркву саградио када је пропао са трговином.  По предању, Десимирову цркву су сељаци порушили негде у време почетка владавине књаза Милоша и на њеном месту саградили нову цркву брвнару искористивши камење из “турског гробља” за зидање њених темеља. Цркву су покрили трском.  Овај опис цркве одговара цркви саграђеној негде 1820-1822, године. По подацима комисије која је радила попис 1836. године десинска  црква, храм Св. 40 мученика је била саграђена у осредњој порти, на крај села “под брдом, крај пута близу једног потока”. Црква “од земље набијене, трском покривена”, по подацима комисије, саграђена је 1822. године средствима “обштества“ десинског и у другој половини 1836. године била је у рђавом стању. Црква је била, за оно време, добро снабдевена црквеним утварима и премда се не помиње иконостас имала је знатан број икона. 
У Десини је постојало и предање да је при десинској цркви 1837. године свештеник био неки “пречанин” Жеравица који је живео у Печаници.  Из пописа свештеника из 1836. године видимо да то није тачно и ако је заиста постојао неки поп Жеравица то је морало бити само до 1834. године (када је рукоположен, Благоје Радошевић). Жеравица је и умро у Печаници а сахрањен је у порти десинске цркве али му се гроб не зна.   (.....)

***

Крушевичка или звиждска парохија

Кучево се до друге половине XИX века звало Горња Крушевица.   Крушевичка парохија је 1733. године била скоро потпуно влашка. Ова парохија је имала 5 села Крушевица (13, Срби), Волуја (47, Власи), Дубока (35, Власи), Нересница (48, Власи), Кучајна  (непознати број српских домова). Од 143 дома само су 13 била српска (без оних у Кучајни) а 130 влашки.  Сва ова насеља постоје и 1718. године па можемо са великом вероватноћом да закључимо да су овде 1718. године живели и Срби и Власи али да су ови други још у то време били на овом простору у већини.
По подацима “тефтера митрополитског таксила” звиждску нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Дајша (30 домова), Крушевица (16), Кучајна (8), Нересница (67), Дубока (30) и Волуја (60). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују само толико што Крушевица има 15 а Нересница 60 домова. 
У Крушевици су постојали остаци старе цркве још у првој половини XВИИИ века. Њих је забележио екзарх Јован Михајловић (1734-1735. г.): “камена, старовременаја, јешче ва време кнеза Лазара прављена, имат више од 200 љет, само зид дувари, крова не имат.”  На жалост, пропустио је да забележи коме је била посвећена. Споменимо и да су Ризнић и Каниц видели остатке две цркве (или капеле) источно од тврђаве Чукарице код Кучева. 
Свештеник Павел из Звижда из Крушевице (данашњег Кучева) је био Влах из Најдаша где је рођен око 1709. године а где се и школовао на влашком и српском код попа Бранка. Рукоположен је на оба степена од владике Максима на Васкрс 1732. године. Добио парохију крушевичку 1732. године. Од књига је имао један пслатир московски и један буквар влашки и словенски.  Био је на парохији и 1734. и 1735. године. 
У Горњој Крушевици, у тадашњем срезу Звишком (“Жвиждском”) налазила се 1836. године црква чији је храм био Вознесеније Господње.  Ризнић бележи неке интересантне податке о зидању цркве. Наиме, три километра источно од Горње Крушевице (Кучева), на брду, близу реке Посушца налазили су се почетком XИX веку остаци једне цркве. Њу су сељани Горње Крушевице сву раскопали и одвукли грађу те сазидали цркву кучевску. Ово потврђује у свом извештају књазу Милошу, од 15/27. децембар 1832. године и звишки капетан Мијаило Ђорђевић.  На месту где је била стара црква, крајем XИX века, били су виногради. Међутим, година коју даје Ризнић као годину зидања цркве  а то је 1836. година сигурно није тачна јер у време пописа, у јесен 1836. године црква не само да је готова него је и потпуно опремљена црквеним утварама укључујући комплетни иконостас. 
Књаз Милош је 9/21. децембра 1832. године издао наредбу Но 3523 о попису свију новосаграђених цркава у Србији. У извештају, добијеном по тој наредби из Пожаревачког округа, пише да је црква у Нересници (храм Св. Вознесење Господње), у капетанији звишкој, сазидана 1822. године.  По подацима из пописа из 1836. године нересничка црква (храм Св. Вознесенија Господњег) је сазидана 1824. године од стране “обштества” среза звишког.  По подацима митрополита Михаила нересничка парохија је 1874. године припадала цркви у Горњој Крушевици. Он уопште не помиње цркву у Нересници.  Интересантно је да и Ризнић износи податак по коме је нересничка црква из 1822. године.  Радосав Марковић не помиње зидање цркве у Нересници  а ни Кашић.  Коларић усваја да је нересничка црква подигнута 1822. године.  Мијат Петровић је писмом писаним 17/29. октобра 1822. године у Крушевици известио књаза Милоша да је околни народ нашао једино “способно” место за цркву у селу Нересници у нахији звиждској и да је припремио грађу и све остале потребне ствари и тражи одобрење од књаза да сагради цркву. Књаз је писмо примио 19. октобра/1. новембра 1822. године и већ сутрадан 20. октобра/2. новембра писмено одговорио да одобрава зидање цркве.  Нересничка црква Вознесеније Господње, премда у запуштеном стању, је постојала све до Првог светског рата када су је за време окупације спалили бугарски војници.  (.....)

***

Раваничка парохија

Парохије манастира Раванице и Ресаве су биле чисто српске. Раваничка парохија је имала 6 села Доње Сење (31, Срби), Горње Сење (6, Срби), Иванковци (23, Срби), Миросава (10, Срби), Ћуприја (30, Срби), Чимаре (14). Значи, свих 114 домова је било српско. По подацима “тефтера митрополитског таксила” раваничку нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Миросава (15), Иванковци (25), Сење (37), Горње Сење (8), Бошњани (7), Ћуприја (24) и Чимари (16). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се не разликују од претходног.
Раванички монаси су 1697. године нашли у Фрушкој Гори запустели манастир Врдник, који су обновили. Манастирску цркву су посветили Вазнесењу Христовом, у спомен на стару Раваницу, и у њу сместише кнежеве мошти. Од тада се и манаир Врдник назива Раваница. Да би се разликовале две Раванице, обе добише епитете једна је Моравска, друга Сремска. Мошти су у сремском манастиру почивале све до 1941. године, када су пренете у београдску Саборну цркву.
Склапањем Пожаревачког мира северна Србија је припала Аустрији, па се тако и Раваница нашла у аустријским рукама. Од избеглих монаха остао је у животу само јеромонах Стефан, даскал, који се враћа и бележи: “Нађох манастир Раваницу пусту и сасвим порушену, припрата црквена до темеља разрушена, у шуму обрасла, да се ни врата не познаваху”, а по самој цркви “порастила велика древеса”. У таквим је условима провео зиму, а од пролећа “дозва мајсторе и поче цркву обнављати преко лета, а у јесен је покри”. Треће и четврте године “подигосмо припрату, и келије колико шта могосмо обновисмо, помоћу Божјом и милостивих хришћана”. Због несебичног рада на обнови манастира, урађен је портрет даскала Стефана у припрати, северно од улаза.
Максим Радковић је 1733. године забележио да је црква манастире Раванице стара, да има пет купола, да је покривена црепом и окречена.
У олтару је постојала зидана камена трпеза “покривена картуном, и чирака на трапез медени два, и крста окована 3; проскомидија у духару исписата и покривена мусулом; потир и бљудо, звездица и кашика сребрно, и дарци свилени, кадилница сребрна, ручка сребрна. Одежди црковни. Одежди свилени 6, од мусула три, и стихара свилена пет, и један од беза; наруквица пет пари свилени, једне од мусула црвена, орара два свилени, појаса са павтами од меди четири, панагијара три у кивоту, и чашица сребрна у кивоту, ибрик и леђен у олтару.”
“Споља иконе нове и крст са распетијем, и шест икона велики, и апостолских дванаест образа и престол Христов по среди их и кандила од сребра четири, и катапетазма на предверија од картуна, и два чирака ваходна од железа.”
Од црквених књига Раваница је имала: “апостола србска два, и московски један; евангелије московско оковато и летургија московска: минеја 12 на мало коло; пролога два комата, сваки садржит по 6 месеци; и паки пролога четири редом что ходет; и паки друго евангелије московско без окова; псалтира 4, два московски и два србски; и тастамента кијевска; поученије московско једно; осмогласник московски један, и петогласник србски један, саборник србски један; тријод московски један а други србски; летургије три, две србске; три молитавника србска а један московски; и часловца три србска, један московски.”
У припрати женској налазиле су се: “налоне две, и гробница Романова; и чирака два железни, ваходна; и крстилница од камена у духари узидата; миропомазанија нејест. Раваница је те 1733. године имала два звона. “Освештена црков не јест.”
Манастир је поседовао и два манастирска казана, затим два котла велика, тенxеру велику с капком, два мања котлћа, седам средњих тенxера, “тепсићака служабски” два, три мале тенxере, великих калајлија четири, 25 малих тањира, 12 калајних кашика, 3 велике тепсије бакарне, 12 сахана бакарних, један аван за тучење соли, и један калајни сланик. Мнастир је поседовао и виноград од 30 мотика.
Гаврило калуђер, је био родом из села Бигренице, рукоположен је од владике Михаила пожаревачког на оба степена. Постригао се у манастиру Раваници, духовник му је био Данилу Горњачки. “Правило држит, летургију појет.” Од својих књига је има “полустав московски и часловац србски и требник угровалахиски”.
Георгије јеромонах родом из Карловаца, био је рукоположен на ђаконство од митрополита Викентија Поповића а на свештенство од владике Доситеја Ваљевског. Георгије је од књига имао “полустав кијевски; требник кијевси; саборник србски; часловац московски.” Исповедио се духовнику Арсенију Свето-Павлцу о Васкресенију 1733. године.
Гаврило јеромонах родом из Шапца, био је рукоположен од митрополита Викентија Поповића на ђаконство а на свештенство од владике Доситија Ваљевског. Постриго се у Врбнику. Исповедио се духовнику Арсенију у Љубостини о Васкресенију 1733. године. “Правило држит”. Од књига својих има: “полустав кијевски; требник кијевсви; часловац србски”. Лично има шест мотика винограда.
Стефан јеромонах, родом из села Раднице, био је рукоподожен од владике Оофронија Арадског на ђаконство а на свештенство од владике Максима Несторовића. “Летургију појет, правило обдржават”. Исповедио се духовнику Данилу Горњачком посдедњи пут о Васкресенију 1733. године. Од књига је имао само један часловац московски али је зато лично поседовао три мотике винограда.
Софроније ђакон, родом из села Јаска био је рукоположен од владике Николаја Димитријвића на ђаконство. Књига својих није имао. Исповедио се Данилу Горњачком последњи пут о Васкресенију 1733. године. “Правило сбдржава; летурјију појет.”
Раванички калуђери одржавају везу са сремском Раваницом и њеним братством, па када је дошло до друте Сеобе Срба, под патријархом Арсенијем ИВ Јовановићем, монаси купе вредности из свог манастира и одлазе својој браћи у Срем. Приликом визитације манастира 1753. године, посебно супописане ствари из старе Раванице.
Игуман манастира Раванице Вићентије Јовановић и игуман манастира Св. Николе “на српској Морави” Дедић обавезали су се 1784. године да проведу кроз Србију два аустријска официра, преобучена у њихове слуге, а што и није било особито тешко јер је било сасвим уобичајено да се калуђери крећу по Србији скупљајући милостињу за своје манастире. Оба игумана су још пре Аустријско-турског рата 1788-91. г. били аустријски пензионери, примајући по 25 дуката годишње из петроварадинске војне касе. Аустријски официри Фенрици, Покорни и Митесер успели су током лета 1784. г. да, пошавши из манастира Раванице, обиђу целу источну Србију само захваљујући томе што су – како сами истичу у свом извештају – по свим селима и манастирима имали људе од поверења, њима искрено одане. Раванички игуман Вићентије слао је Михаљевићу своје писмене извештаје па се и сам лично, октобра 1784. године, састајао са њим на Оствру код Великог Градишта.
Аустријанцима су од 1781. до 1788. г. активно помагали и монаси манастира Љубостиње, Каленића, Вољавче, Враћевшнице, Драче, Раковице и Моштанице, као и многи мирски свештеници међу којима се, поред већ споменутог Јевтимија Петровића из Пореча, нарочито истицао јереј Никола Радимировић из Остружнице.
У ратовима крајем XВИИИ века, Раваница игра видну улогу, највише захваљујући игуману Викентију, чији синовац Стојко води сопствену хајдучку дружину.
И по избијању рата нови раванички игуман Исаија Стефановић (ранији игуман Горњака) је наставио да шаље извештаје аустријанским командантима. Тако када је Сава Демелић поручник у фрајкорима био упућен у извиђање до Шапина и Ћуприје он је у повратку генералу Вартенслебену донео и једно писмо игумана Исаије у коме је овај извештавао о стању у Османској царевини све до Битоља.
Раваница је седиште Кочиног брата Петра, који одатле господари Ресавом, руководи борбом, прикупља добровољце, храну и муницију. За освету, Турци 9. априла 1788. године јаким снагама освајају и пљачкају Раваницу, а келије пале. Из боја у бој, манастир је страдао. Тако је 26. јуна/7. јула 1788. године у једној борби погинуо Стојко, што је игумана Викентија бацило у велику жалост.
У лето 1788. године откомандован је из Молдаве у Србију Марјан Јовановић. Он је дошао у Хомоље где му се придружило 300 Хомољаца а онда је прешао у Ресаву коју такође побуни. Укупно је скупио око 700 људи и у серији окршаја, током лета 1788. године нанео Османлијама више пораза на простору од Пожаревца до Ћуприје. Негде августа 1788. године утврдио се у манастиру Раваници одакле је слао изазивачка писма Османлијама. На ово се окупило око 2700 Османлија из Ћуприје, Параћина и Јагодине и напало га у манастиру Раваници. Марјан је два дела својих снага задржао у самом “граду” Раванице а са трећим је запосео Бучје, вис изнад манастира обрастао ситном шумом. Са овако распоређеним снагама дочекао је Османлије и одбио њихова три јуриша. Османлије су по Марјановим сазнањима имали око 500 погинулих у борби. Након овог Марјановог успеха сазанала је о њему и аустријска команда која послала смедеревског попа Иву Вигњевића да се упозна са њим о чему је поп Ива касније поднео и извештај. Међутим, Марјан је после борбе код Раванице и нарочито сукоба код Ресавице одлучио да напусти Ресаву и отада је избегавао борбу са Османлијама.
Аустријска влада је желела да пресели што више Срба у своју Војну границу па је фрајкор, добио упуство да емиграцију помаже свим средствима. Већ 7. октобра 1788. године Михаљевић је је извештавао своје претпостављене како је Србија депопулисана. Исаија Стефановић, раванички игуман у својој молби за аустријску помоћ, писану у емиграцији, тачније у Врднику 28. јула 1789. године, као своју нарочиту заслугу помиње то што је по захтеву Михаљевића подигао Србе на оружје и помогао емиграцију (да се Србија “расели”). Даље у молби обећава да ће када Аустрија заузме Србију помоћи да се она насели колонистима са стране. Михаљевић је све то потврдио и додао да су Исаија и шест калуђера из Раванице (сви су тренутно живели у Врднику - манастиру Раваници) честити људи и да ће они засигурно, када Србија буде припојена Аустрији, помоћи поновно насељавање Србије доводећи Бугаре. Генерал Центнер је помогао овај предлог па је цар Јосиф ИИ наградио Исаију и сабраћу пензијом докле год траје рат.
Београдски везир Мустафа паша издаје 1794. године бурунтију да се црква поправи и келије озидају.
Карађорђе је, вероватно 1810. године оправљао Раваницу, како тврде Каниц и Веселић.
Након слома устанка 1813. године и братство манастира Раванице је прешло у Аустрију. Интересантно је да је братство Раванице отишло чак у Сремску Митровицу. На списку пребеглих из Србије свештеника и калуђера, који је израдио обрштер Обучина 9/21. октобра 1813. године у Сремској Митровици налазимо и име игумана раваничког Саве Миловановића, са којим се у Митровици налазио и један монах. Из писма Софронија Вујића, игумана врдничког, од 22. октобра/3. новембра 1813. године сазнајемо да су у Врднику били смештени споменути игуман манастира Раванице Сава Миловановић и јеромонах Јоаникије Теодоровић. Врднички игуман Софроније је писмом од 11/23. марта 1814. године известио да је раванички игуман Сава напрасно умро 8/20. марта 1813. године управо док се спремао за повратак у Србију.
Тешко је рећи да ле је и колико Раваница страдала 1813. године али се у сваком случају релативно брзо наставило са монашким животом у њој.   (......)

***

Туман

Значајан духовни центар 1733. године био је и манастир Туман премда није имао своју парохију. Још у другој половини XВИ века настао је у манастиру Туману тзв. Тумански апокрифни зборник, који се данас налази у архиву Југословенске академије знаности и уметности у Загребу. 
У пролеће 1689. године стигао је у Туман гроф Ђорђе Бранковић. Стигао је из Букурешта да би се на овом простору повезао са виђенијим Србима и организовао устанак против Турака. Управо у то време патријар Арсеније Чарнојевић се налазио у Пожаревцу, па због тога Ј. Томић сматра да су се њих двојица срели у Туману и договарали о устанку. 
По подацима Максима Радковића, из 1733. године, црква манастира Тумана Храм светог Архистратига била је стара, сазидана од камена, са сводом од камена и покривена циглом.  У олтару је била камена трпеза “покривена безом белим, и друго ничто више не имејет, ни Евангелија, нити летургије на трапези;  и проскомидија у духари, на неј покров од беза бјел; потира не имејет, дискоса не имејет, ни звездице, ни кашике, ни дарка, ни кадилнице.”  “Споља икона Христова и Богородице имејет, двери не имејет, завјеса не имејет, икона други не имејет, кандила не имејет, припрате не имејет, крстилнице не имејет, миропомазанија не имејет.”  Од одежди манастир има две црквене одежде беле од беза и стихар од беза бела. Од књига има само један октојих србски “разрушен”, епитрахиља нема а ни наруквица. 
Калуђер Исаија је био родом из Херцеговине, рукополежен на оба степена од владике Арсенија Херцеговачког. Духовника је имао, последњи пут се исповедо духовнику Алексију лета 1733. године. “Летургију појет”. Од својих књига имао је: “требник угровлахиски епитраил од мусула црвена, и законик рукопис србски, светогорац калугер писал.”  Исаија је био учесник црквено-народног сабора у Сремским Карловцима 1735. године. 
Премда Вујић и за Туман тврди да је у рату 1788. године попаљен ми за то немамо директне потврде.
Околно становништво је успело да добије одобрење од турских власти да оправи Туман, што је учињено 1797. године. Тада је дозидана и припрата. Иза тог подухвата стајао је нахијски кнез Богдан Копљанић, из печког села Душманића. 
За време Првог српског устанка, заправо 1807. године црква је “живописана најпростијом воденом бојом и то врло просто и сасвим неуредно, са грчким написима код светитеља.” 
Током 1825. године обновљен је манастир Тумана.   Заслуга за то припада Павлу Богдановићу, кнезу Пожаревачке нахије. Он је, са осталим приложницима, обновио 1826. године и келије манастирске, како сведочи натпис на њима.  Игуман манастира је, у то време, био Онуфрије Поповић, хиландарски монах и човек изузетних способности.

Мајданпечка парохија

   Премда Мајданпек данас не припада Браничевској епархији у то време, 1734. године потпадао је под Ексархом пожаревачким. По подацима “тефтера митрополитског таксила” звиждску нурију или парохију су фебруара 1734. године чинила следећа села Мајданпек (20 домова), Руда Глава (41) и Црњашница (16). Подаци истог тефтера али за 1735. годину се разликују само толико што Мајданпек има 14 а Руда глава 60 домова. 
У Мајданпеку је 1734. године постојала црква Светог Архистратига Михаила, сазидана вероватно око 1725. године. Храм је био сазидан од камена, прилично велики али наизак. Још није био освећен али је по дозволи архиепископа и митрополита Мојсеја Петровића у њој служена литургија на велике празнике па и понекад недељом. Опис цркве излази из теме нашег рада па ћемо овде споменути само књиге које су постојале у цркви а биле су то јевањђеље српско, литургија српска, минеј општи московски, октоих српски – петогласник, псалтир мали московски и рукописни молитвослов српски. Ексарх је приликом визитације јануара 1734. године за епитропа поставио Стојана Поповића а за црквеног сина Јована Николића. 
   При мајданпечкој цркви је служио свештеник Шарбан Влах, родом из села Ореза, син попа Данчуле из села Ремешта у епархији владике Инокентија Рибничког. Споменути владика га је и рукоположио и дао му синђелију. Шарбан је био рођен око 1704. године а рукоположен око 1728. године. Учио је књигу у манастиру Рјезу током 8 година. Уопште није знао српски језик али је добро читао на влашком а и литургију је знао добро да обавља па га је ексрах оставио да служи Власима рударима. Од породице је имао два сина (од 5 и једне године) и попадију. 
   Интересантно је да је унутар порте мајданпечке цркве постојала и мала црквена ћелија у којој је боравио калуђер Јоаникије Зогравац као и штала у којој се налазио калуђеров коњ.  Интересантно је да је парохију 1734. године опслуживао калуђер Јоаникије а 1735. године поново поп Шарбан.   (.....)

              = извор, видети више ПАЛУБА info