СРОДНЕ ВЕСТИ

          МЕЂУ педесетак песама Румјане Еберт у збирци "Углови и овали" које је објавила Академска књига из Новог Сада, искусно књижевно око Драгана Великића за поговор издвојило је стих: "Из мог избледелог детињства израња празна железничка станица, две нове боре смештају ми уста у заграде..."
          Наслов песме "Повратак кући", рекло би се, неизбежан је у импресивној и несвакидашњој биографији Румјане Еберт (девојачки Кожухарова), познатој и награђиваној бугарској песникињи која живи у Берлину, а ових дана гостује на 11. Међународном књижевном фестивалу у Новом Саду.
          * Збирка "Углови и овали" прва је ваша књига преведена на српски језик. У тим стиховима примећује се благо елегични и меланхолични стил. Одакле извире толика меланхолија?
          - Из моје словенске душе. Рођена сам у Пловдиву у породици илинденског револуционара војводе Петра Ацева, мог деде. Имала сам 21 годину када смо пред комунистичком влашћу емигрирали у Западну Немачку. Моја мајка је познавала немачку филозифују и немачки језик, па је и мене научила. Она је предложила да се иселимо. Ја сам била млада, нисам имала шта да изгубим. Добила сам немачку стипендију, студирала сам и докторирала хемију на техничком универзитету у Минхену. Упоредо сам студирала и музикологију на Универзитету у Хајделбергу.
          * Радили сте као хемичар у минхенском Бироу за патенте, затим као консултант за судску медицину, а били сте и консултант у области правне заштите у Базелу и Берлину. Шта се догодило па је у 40. години поезија потиснула науку?
          - Испред лабораторије у којој сам радила, било је лепо двориште са дрвећем. У слободном времену, у хладу, једног дана сам једноставно почела да пишем стихове и променила сам убрзо професију.
          * Пишете искључиво на немачком језику... Долазите ли понекад у искушење да у овим зрелим књижевним годинама, напишете нешто на матерњем?
          - Немам храбрости за то. Већ пола века размишљам, говорим и пишем на немачком језику. Притом, мој матерњи језик, бугарски, променио се, развио... Да, пишем на немачком, али моја емоција је и даље бугарска, словенска... Немачки језик је у поређењу са бугарским груб, неизнијансиран. Једна те иста реч на сваком језику звучи другачије. Ето, за ових неколико дана колико сам у Новом Саду, уверила сам се да српска публика боље разуме моје стихове него публика у Немачкој. То ја зовем преплетом словенских душа.
          * После 35 година, први пут сте били у завичају. Какав је то осећај био?
          - Потресан. Све се у мени узбуркало. Мој деда сада у мом граду има улицу, сада је друго време.
          * Како вам данас изгледа Балкан, из немачке перспективе?
          - У Немачкој има доста Срба, Хрвата, Македонаца и сви се лако уклопе. Уопште, људи који имају неко образовање и професију лакше се уклапају у нову средину. То је случај и са мигрантима са истока.

          ЗЕТ АМБАСАДОР
          - У Београду сам била више пута јер овде живе моја кћерка Натали и мој зет, амбасадор Немачке Аксел Дитман, као и троје унучади. Својој деци, сину Филипу Александру и кћерки, пренела сам мудри савет мог деде који је говорио да се човеку може одузети све осим знања. И да зато живот треба посветити образовању. Ћерка је докторка, а син је завршио филозофију и живи у Шкотској.