уторак, 19. април 2016.

Из штампе је изашао 47. број часописа „Бдење“

Нови број часописа „Бдење“
Из штампе је изашао 47. број часописа за књижевност, уметност и културну баштину Сврљиг, број 47, година XIV, јануар – март, 2016.
Главни и одговорни уредник Радослав Вучковић Оперативни уредник Милица Миленковић Уредништво Злата Коцић, др Горан Максимовић, Обрен Ристић, Русомир Д. Арсић, Виолета Јовић, Мирослав Тодоровић, Славиша Миливојевић и Зоран Гавриловић Секретар уредништва Зорица Бранковић Басарић Издавач Центар за туризам, културу и спорт, Сврљиг За издавача Зоран Гавриловић Адреса Центар за туризам, културу и спорт, 18360 Сврљиг, Боре Прице 2 тел. 018/821-059 е-mail: bdenje_srg@yahoo.com Часопис излази четири пута годишње, цена примерка 250 динара, годишња претплата 1000 динара, за иностранство двоструко. –Садржај прилога овог  броја: Бдења  Лаза Лазић КУЋА ПРЕКО ПУТА …3 Анђелко Заблаћански ЧОВЕК ЖЕНИ...10 Жељко Медић СВЕ СЕ ВЕЋ ДОГОДИЛО …13 Кемал Мусић МОЖДА ИПАК ПОЗНАТИ ПИСАЦ ЛАМЕК ЋИСУМ СКОЧИ СА ТРЕЋЕГА СПРАТА ЗБОГ ВЕРТИКАЛНОГ МОБИНГА ..16 Жељка Аврић ГРАНИЦE..19 Зоран Гужвић ВОЗГЛАС ... 22 Стамен Миловановић НАДМЕТАЊЕ ...25 Владимир Конечни ДУША КАФИЋА КЕРВИДЕР ….37 Милан Ђокић СУБОТОМ НЕ ПОЧИЊУ РАТОВИ, А НИ НЕДЕЉОМ ....43 Горан Бјелановић ПАСТОРАЛА …49 Слободанка Живковић ТАЈ ГЛАС .... 52 Немања Стојковић КАО ДЕЦА …53 Недељко Терзић ГЛУВИ ПЕКАР …..55 Јелена Глишић УЗАЛУД(НОСТ) .. 58 Мирјана Н. Радованов Матарић ЦРВ ….61 Петар Жарков ОСЛУШКУЈЕМ ЈЕСЕЊЕ ДАМАРЕ …..62 Тамара Сенић МУЗИКА ЈЕ ЗА ДЈЕЦУ ....64 Тумачења  Дрaгoљуб Jeкнић ЛOMOВИЋEВ СУMOРНИ ПJEСНИЧКИ КРУГ ...66 Васа Павковић КРИВО ДРВО СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА ….74 Анђелко Анушић ОБРЕДНО ДЕЈСТВО ПРИЧЕ, АРКАДИЈСКИ ВРТ СЉЕЗОВЕ БОЈЕ .. 78 Милица Миленковић ТРИ ПРОМЕТЕЈСКЕ КЊИГЕ ….85 Гордана Влаховић ЦИНОБЕР У ВЕНАМА …..93 Милентије Ђорђевић КЊИГА ЗА ЦЕО ЖИВОТ …96 Зоран Туцаковић БРАЗДА ЖИВОТА И ПРОВАЛИЈЕ ВРЕМЕНА …99 Мирјана Штефаницки-Антонић ЛИРИЧАР ХОДИ СТОПАМА ПРИПОВЕДАЧА ……102 Упознавања  Иво Светина ЈА И МОЈА РУКА ……105 Иштван Турци ПИШИ КАО ШТО СЕ ДРУГИ МОЛЕ ......... 114  Сагледавања  Радослав Војводић КАКО КУКАВИЦЕ ТРУЈУ НАРОД ….122 Душан Стојковић ПОЕТСКИ ВРТ МИЛОВАНА Ђ. АЛЕКСИЋА .....127 Иван Новчић КОМИЧНЕ ХИПЕРБОЛЕ (КУСТУРИЦА И МАРКЕС) ... 133 Владислав Ђорђевић АКАДЕМСКИ ФЕМИНИЗАМ ……136 Александар Марић О ВИЗАНТИЈИ ИЛИ О СВЕТЛОСТИ ... 150 Бобан Миленковић, протoјереј-ставрофор ЗГАЖЕНА ЛЕПОТА ИЛИ МОСТ НА РАСИНИ ...152 Сведочења Бранко Станковић ЖРТВА ……..159 Владимир Јагличић ЖИВЕТИ И УМРЕТИ У КРАГУЈЕВЦУ ....163 Мирослав Радовановић ДРАПЕРИЈЕ ИЗЛОГА КОЈЕ ЈЕ СУНЦЕ ИЗБЛЕДЕЛО …...177 Баштина Зорица Бранковић Басарић ИЗРЕЗБАРЕНА ПРИЧА …….180 Милица Миленковић БЛАГОВЕСНИК ДЕРВЕНСКОГ КРСТА И СВРЉИШКО ЈЕВАНЂЕЉЕ ....185 Радиша Драгићевић ГОРЕ ПАРЕ ………..187 Јакша Динић ДИЛЕМЕ ОКО КАНДАЛИЦЕ …….191
Из  обиља прилога старијих и млађих писаца, издвајамо  искрено и убедљиво писан текст песника и преводиоца Владимира Јагличића, посвећен сећању на преминулог песника  Димитрија Николајевића (1935–2015). – Иначе, онлајн верзија овог најновијег броја часописа може се читати и преузимати на следећој адреси   Бдење 47.


Владимир Јагличић
ЖИВЕТИ И УМРЕТИ У КРАГУЈЕВЦУ

Ауторизована беседа са комеморације одржане поводом смрти песника Димитрија Николајевића (1935–2015) у Народ ној библиотеци у Крагујевцу, 17. 12. 2015.

Кад узме реч на оваквим тужним скуповима, човек може покушати да говори „објективно“, књижевно-критички, при чему се излаже ризику
да постане досадан, или да се определи за евоцирање успомена на сусрете са отишлим другом, при чему долази у опасноcт да више казује о себи, него о њему. Имајући у виду поуке паметнијих од нас који су сматрали да човек, ма ко- лико се трудио, не може до краја упознати другог човека (од Лајбница и његових „монада“, до Џозефа Конрада, из „Срца та- ме“), немамо много избора. Зато ћу покушати да штрпнем, по- мало, од оба ова (подједнако неприлична) метода, предност, ипак, дајући овом другом. У време моје младости, Крагујевац је имао четворицу „књи- жевних јерарха“: Бору Хорвата, Милана Николића, Слободана Павићевића и – Димитрија Николајевића. Кад кажем „јерарси“, не мислим само на писање. Било је и других писаца који су пи- сали изнад просека, од Доре Пилковић Петани до млађих, Бра- тислава Милановића, Зорана Петровића, Миодрага Милојеви- ћа... Али, њих четворица су у далеко већој мери утицали на јав- ни културни живот града. Ако је требало дати мишљење о важ- ним јавним питањима, спровести некакву анкету, организовати књижевне наступе, представити град на тим наступима, обја- вити некоме књигу (што је тада био културни догађај!), зборник, антологију, или јавно полемисати на неку важну тему – питани су, или су сами ступали на сцену, они. Павићевић и Николајевић су представљали официјелну културу града (држећи радна места која се без тог официјелног статуса нису могла добити), док су Николић и Хорват, као „политички неподобни“, (први – инфор- мбировац, а други, по Рембоу – „мистик у дивљем стању“) били представници не мање значајне, неофицијелне, „уличне“ култу- ре која је нама, млађима, била привлачнија, и која ће, од деведе- сетих наовамо, преузети примат од званичне (привременим га- шењем Павићевићевих „Корака“ и Николајевићевим одласком у пензију). 164 Такав статус није се могао задобити само политичком ко- ректношћу. Николајевић, који је и рођен у Београду, пре доласка у Крагујевац неколико послератних година провео је у главном граду, где је живо учествовао у буђењу младе неосимболистичке српске поезије. Био је један од „јуришника“ нове генерације ко- јом је шефовао Бранко Миљковић, али којој су били блиски и песници који ће се касније развити у друкчијем правцу, од Ми- лована Данојлића до Ивана В. Лалића. У Николајевићевим успо- менама на то време провејавала су имена Божидара Шујице, Божидара Тимотијевића, Ивана Студена, Велеса Перића, Бранка В. Радичевића, Бране Петровића – и сви су они, у тим кажама, млади људи који траже сопствен пут – као и Николајевић. За њега су Божидар Шујица, Божидар Тимотијевић и Бранко В. Ра- дичевић били „Шуја“, „Божа Пиле“ и „Мачиста“. Запамтио сам да је звездом у успону тог доба сматран тада општепризнати Звездан Јовић, за кога се данас мало зна. У тадашњим нашим ча- сописима, широм велике земље, Николајевићево песничко име је често присутно, не мање од његових сабораца, с типичним за то време неосимболистичким стиховима. Слободно се може ре- ћи да Николајевић спада, ако не у водеће, онда у истакнуте представнике тог послератног „новог таласа“. А онда је одлучио да оде у Крагујевац – то јест да се врати, јер је његов отац, како сам га разумео, водио порекло управо одавде. Отићи у Крагујевац значи и осудити себе на неке неумитно- сти. Основна неумитност је да у Београду имате десетак разли- читих врата, а у Крагујевцу – само једна: врата локалног коми- тета. Све друго – не постоји, закључно са физичким постојањем. (Чак је и Николићевим и Хорватовим супругама омогућено да добију државни посао, с обзиром на то да су њих двојица били „неподобни“. Али, на тај начин су, разуме се, донекле и контро- лисани – под претњом да њихове породице могу, буду ли непо- слушни, остати и без тог примања. Према томе, јавно „опозици- оно“ деловање, у складу са њиховим уверењима, било је скоро искључено и ограничено на „улицу“ и особе од поверења). Уве- лико породичан човек, Николајевић је ова ограничења брзо схватио и – прихватио. Не само то, и он је схваћен и прихваћен, од стране града. Убрзо по доласку у Крагујевац (где се запослио најпре у штампарији) добио је стан у центру града, што је, у то време, сведочило о чињеници да је већ имао угледно књижевно име, а потом је пребачен на далеко утицајније радно место, уредника издавачке делатности Спомен-парка „Крагујевачки 165 октобар“, где је остао до пензионисања. Штавише, мало људи данас зна да је Николајевић био главни уредник обновљеног ча- сописа „Кораци“ – да је, дакле, имао предност у односу на оста- ле. Да ли је та предност била само књижевна, или и коректно- политичка, нека о томе суде други. Како било, за „Кораке“ је ве- зана и једна непријатна епизода из Николајевићевог јавног де- ловања која је, како ћемо касније увидети, оставила трага на чи- тав његов књижевни живот – афера са објављивањем фалсифи- кованог текста. Неки дрипац је, почетком седамдесетих, послао часопису философски трактат, који је, колико се сећам из Никлајевићевих причања, био копија једног текста Николе Ми- лошевића, објављеног претходне године. Редакција је „насела“ и објавила текст, избила је афера, и – главни уредник Николајевић је смењен, док је на његово место постављен Слободан Павиће- вић који ће часопис водити у наредних двадесетак година. Сам Димитрије је сматрао да је тај инцидент искоришћен за обрачун са њим, а да ли је заиста тако, знаће они, малобројни живи, који су били савременици и учесници тих догађаја. Кад сам већ споменуо Николајевићева причања, ред је да кажем да сам Димитрија упознао средином осамдесетих година прошлог века, у кафани „Корана“, где сам свратио са Бором Хорватом. Оно јест, нешто пре тога он је, заједно са Николићем, свратио у наш студентски књижевни клуб. Захтевали су да им ми, студенти, говоримо стихове, како би оне најбоље међу нама кооптирали у градски књижевни клуб, којем је било потребно чланство, како би конкурисао код СИЗ-а културе за новац. Мене су, тада, издвојили „на слушање“, и учланили у градски клуб (што се сматрало великим успехом), али ми се Николајевић, по- том, на улици није јављао. Од сусрета у „Корани“, међутим, јесте. Сећам се да ме, тада, с негодовањем фркнувши, питао: – И ти, дакле, пишеш песме? – Ето – рекао сам са осмехом кривца. – Имамо ми песника. Фале нам критичари! Самим тим је рекао оно што је мучило све писце који живе „јужно од Београда“ – да не постоји рецепција и вредновање њи- хових дела, да су у запећку, и принуђени, ма колико се гра- ђански остварили у својим срединама, таворити непримећени све до своје кончине, па и надаље. Јер, само Београд отвара вра- та велике, главне сцене, а јужно од њега, па и у Крагујевцу, мо- жеш једино бити, како је то давно написао пољски песник Хара- симович, „безначајни дивљак“. Околина нема потребу за твојим деловањем (осим што зна да си „ћакнут“ – пишеш, као, нешто), а Београд има своје хероје, и што би марио за тебе? При свему 166 томе, суровост је далеко беспоштеднија него на великој сцени. Сваки, поготово писани, испад се мери, расеца и транжира до костију хируршки прецизно, и то у пакленом мраку одакле јауке не чује нико. Сведока нема. Све, напокон, стане у давно записан мој дистих: „И борбе што се на смрт воде/у ћорсокаку дносве- мира.“ Сећам се да сам, једном приликом, Димитрију, „у ћорсокаку дносвемира“, замерио на небрижљивости његове форме. Мис- лио сам да његови катрени морају бити утегнутији, кад већ ри- мује. Рекао је да би таква форма ограничила његов израз, да би му постало „исувише тесно“, и позвао се на Симовића. Ни Си- мовић, ето, не води претерано рачуна о форми. Одговорио сам да Симовић многе недостатке у формалном смислу надомешћује садржински, грађанском храброшћу и скупом народском муд- рошћу, док он, Димитрије, ту храброст нема, и држи се „неу- тралности“. – Лако је њему да буде грађански храбар, кад је академик – одговорио је Димитрије. – Ко све није скочио да га брани за „Источнице“! А да сам ја, овде, и упола био тако храбар, одавно би ме прогутао мрак. Завезао сам, наравно. Ко би га у Крагујевцу, икада, бранио? Па и сам сам био политички неподобан, запослио сам се „у др- жавној служби“ први пут у четрдесет четвртој години живота, остајао без разних радних и полурадних места, судски малтре- тиран због туђих изјава у мојим новинарским текстовима – да ли ме ико икада узео у заштиту? Није, а како сам све то изгурао – то моја душа зна. О одбијеним „неподобним“ рукописима, за- брањеним стиховима и песмама – да и не говорим! Има их за читаву једну хрпу! И - ником ништа. Појела маца. Законити пут српских писаца био је, и остао – из својих села и провинцијских градова у Београд, а Димитрије је учинио супротно – из Београ- да се доселио у Крагујевац. Усрећио се! Прича с његовим уредниковањем је, међутим, настављена. Отишавши у пензију, Николајевић се дочепао једине наше пла- ћене слободе и – одмах се латио, ако и окаснело, уредниковања (онога што су му одузели!). И политичке прилике су већ постале далеко друкчије, могло се радити „паралелно“ (што је некада било незамисливо), и он је окупио један број својих врсника (Николић, Хорват, Браца Милановић, тек избегли из Зенице Живодраг Живковић), као и нас двојицу млађих (мене и Јовицу Јанковића) - да направимо књижевни лист. На првом састанку у једној кафани (која данас више не постоји) пао је договор да се 167 лист назове „Знамен“ (мада је Жика Живковић предлагао, сећам се, име „Онесвешћено пиле“). После неколико бројева „Знаме- на“, и повлачења дотадашњег финансијера, једног полу-приват- ника, Николајевић није одустао – обратио се секретару Крагује- вачког универзитета, старом другу Мири Мијаиловићу, и испо- ставило се да универзитет, заједно с градом, има и интереса и новца за штампање – не листа, већ (подебелог) часописа. Часо- пис је добио име „Липар“, излази и данас, додуше не више као часопис за (тзв. „лепу“) књижевност и културу, него као научни часопис где реферате објављују уиниверзитетски професори. Многи су, тада, мислили да ја стојим иза свих ових пројеката, тим пре јер имам нешто против „званичних“ структура (посеби- то против „Корака“), а у ствари, дух-покретач читаве те „пара- лелне“ ујдурме био је Димитрије Николајевић, у чему сам видео и помало осветни чин према оном давном смењивању с почетка седамдесетих. Сменили су га, али он се, ево, не да! Димитрије је био и остао главни уредник „Знамена“ и „Липара“ читаву деце- нију, све док сам био тамо (три године сам, у међувремену, про- вео у обновљеним „Корацима“, што је Димитрије примио, пома- ло, и као „издајство“; мада ми никада ни реч није о томе рекао; ја сам сматрао да је важно обновити „Кораке“, па сам узео учешћа у тој обнови, – иницијатива за обнову је, уосталом, била моја – иако нисам био задовољан „расподелом посла“ – сматрао сам да имам више услова да будем главни уредник од поставље- ног, члана тада владајуће странке; но, пристао сам и на то: заправо, далеко више ме је, од саме расподеле места, погађала чињеница да сам и даље у свом родном граду неподобан; то не значи да у те две-три године часопис није био добар, иако сам имао разноразних мука с главним уредником и, на крају, њего- вом одлуком, поводом једне моје приче, а у ствари јер му нисам дозвољавао да ради шта хоће, искључен из редакције, после чега сам се вратио у „Липар“, где ме Димитрије оберучке дочекао, као да се ништа важно у међувремену није десило). Средином деведесетих, заправо, пада и време наших нај- ближих контаката. Углавном смо се добро, што кажу код нас, „пазили“ – али није било ни без чегрсти. Деведесет шесте, или седме, Димитрије је свратио код мене, у редакцију „Погледа“; где сам радио као уредник, с предлогом да саставим књигу његових изабраних песама. Већ сам пар пута пре тога писао о његовој поезији, и прихватио сам предлог, с тим што сам затражио увид и у оне песме које није штампао у збиркама, из раног неосимболистичког периода. Донео ми је две пуне торбе часописа из педесетих и шездесетих година, и ја сам 168 у њима пронашао штошта вредног, што је, заједно са већ знаним ми његовим стиховима, давало једну књигу неоспорног квали- тета. Издавач је требало да буде „Просвета“, где је главни уред- ник био Чеда Мирковић који је и мени и Димитрију већ објав- љивао збирке и писао о обојици, те с те стране није требало да буде проблема. Одабир је био више него строг, али се, по мом мишљењу, исплатио. Димитрије се сложио с пробраним песма- ма, а онда сам сео да напишем предговор. И – ту је запело. Вра- тивши ми прочитани предговор, Димитрије је рекао: – Чуј, ако је све ово што си написао тачно, Чеда ће да каже: „А зашто бих му онда штампао изабране песме?“ Штрецнуо сам се и одупро: – Говориш као да је текст негативан, а није. Имао сам, само, неке замерке. – О тим замеркама је и реч - рече Димитрије. – Треба их избацити. – Али, Димитрије – рекао сам – Ти знаш да ја о Попи и Павловићу пишем полунегативне текстове, више од половине српске књижевности ми не ваља – не могу тек тако да пређем преко неких ствари. То је важно и због саме драматургије текста – ако нађем неке замерке, уверљивије ће бити и оно што, потом, хвалим. Уосталом, говорио сам о твојој припадности једном покрету, неосимболистима. Писали сте о магли и често из ње нисте ни излазили. О свемирској прашини сте рекли све што се може рећи, али о дрвету испред куће... – Ми смо тада мислили да управо тако треба писати. – Па то сам и напоменуо, у предговору. – Цитирао си стихове које ниси ни уврстио у избор... – Да бих показао како сте тада размишљали. Допустили сте себи да имате шефа, Миљковића, који мисли за вас, и то је има- ло своју цену. – Избаци тих неколико пасуса, па мир. Али, ја сам се такође ускопистио: – Ти добро знаш да ја не цензуришем друге, па нећу ни себе. Узми, или остави. Настао је проблем, и иначе присутан с мојим критикама. Прво, тражио сам му песме из часописа, неувршћене у књиге, једну такву песму цитирао, па је испало да је било боље да те проклете часописе нисам ни тражио, него се усредсредио на објављене збирке. Друго, и важније, многи нису разумели, па ни Димитрије тада, да моје критичко осмотриште, ма колико ја био националиста – уопште није српско национално. То може бити и 169 методолошка грешка – али је тако. Преводио сам најбоље пес- нике дведесетог века – Валерија, Одна, Фроста, Пастернака, Мандељштама, Цветајеву, Ахматову, Заболоцког – и мерио пое- зију њиховим „апсолутним“ мерилима и постигнућима. Штави- ше, тако сам писао и сопствене стихове – да се не осрамотим пред њима, не марећи много за наше „великане“. Не знам коли- ко сам у таквим намерама успео, али ми се чини да тај мој напор – ама баш нико није схватио. Да сам Димитрију покушао тако нешто да објасним, вероватно би ме погледао као да сам сума- шедши. Покушао сам, још једном, да одбраним свој текст друк- чијим приступом, који му је, рачунао сам, могао бити ближи: – Уосталом – рекао сам – ви као симболисти долазите педе- сет година после руских и сто година после француских... И не само то – уочљиво сте слабији од њих... Али, тиме сам само успео да га увредим, толико да више ништа није ни одговорио. И – није хтео да пристане на тај пред- говор. У „Просвети“ је изашла сасвим друкчија књига, са нешто старих, већ познатих песама, и с новим стиховима, а од мог из- бора није било ништа. У то време Димитрије је, да би помогао кћерима које су жи- веле у Београду (и које су такође уметнице), продао свој стан у центру и пензионерске дане проводио у викендици, на обали шумаричког Језера. Тада сам се и најчешће сретао с њим. Скоро сваке седмице одлазио сам у његову викендицу, где је живео са супругом Софијом, сликарком, уз изговор да радимо на новом броју „Липара“, а заправо да седимо, понекад и до касно у ноћ, на тераси, слушамо шумор језера и пијуцкамо његово омиљено вино, или вињак. Он је палио цигарету за цигаретом (које је удењивао на танку лулу), неприметно пућкао кад би удахнуо ду- ван (чуло би се једва тихо сласно „плоп!“), и говорио о старим добрим временима. Нажалост, ти дани, који је требало да буду мирни и лепи, омрачени су болешћу његове Софије, за коју се испоставило да је неизлечива. Она је била храбар борац, живела је као да болест не постоји, просто ју је презирала. Сећам се да ме једном приликом (због метастазе болести) уопште није пре- познала, али – кафу је скувала. Дакле, болесна или здрава, да не кажем жива или мртва – она ће своје домаћичке послове завр- шити. Седели смо за столом и разговарали, и у вези с тим разгово- рима је и један, млађи би рекли „пројекат“, за чијом неостваре- ношћу жалим. Наиме, Димитрије је био веома даровит усмени приповедач (уосталом, мало људи зна да је објавио и десетак ве- ома добрих прича у периодици педесетих година, али му је 170 онда, како ми је сам причао, критичар Драган М. Јеремић рекао да он, као рођени песник, треба да се остави писања прозе. И Димитрије га је послушао!), и веома је даровито говорио о сво- јим, некада младим, пријатељима – данашњим бардовима и ака- демицима. Представљао их је такорећи „у гаћама“, као младе бекрије, скандал-мајсторе, љубавнике, другаре у пићу. И ја сам, једном приликом, рекао: – Да донесем касетофон! Снимићемо те приче, ја ћу их „скинути“ на папир, а ти их ауторизуј. Важи? Сложио се, али већ приликом следећег сусрета, схватио сам да од тог посла ништа неће бити. Разлог је, колико сам разумео – његова супруга. Она је одлучно затражила од њега да не изно- си такве ствари о данашњим угледним личностима. И, без обзи- ра на то што се Димитрије, међу нама, другарима, хвалио својим успесима код супротног пола, ја сам стекао, тих дана, утисак, да је управо Софија, чак и тешко болесна, „она која се пита“ у ње- говом животу: морао је да је послуша. Штета, јер је у тим при- чањима било толико живости, колико је потребно да неке слике и ликови никада не умру, под условом да буду добро пренети на папир. Тешко је заборавити, рецимо, како је уводио у љубавне послове једног, касније познатог, писца, који је био неискусан у тим стварима. Једном приликом су са својим пријатељицама за- узели две суседне клупе у неком парку и, после неколико мину- та, славни писац је одушевљено довикивао Димитрију: „И ја! И ја!“ А други један бард се, заједно с Димитријем, забављао са две сестре близнакиње, при чему им уопште није сметало што је, повремено, долазило до „замене идентитета“. Изгледа, уоста- лом, да то није сметало ни њима двема... А уопште није ствар у „разгаћености“ угледних личности. Ствар је у томе да смо сви ми, морали да кренемо од нечега крајње незавидног, као и сви други људи, да прођемо неке трно- вите путеве несналажења, слепог ударања у непробојне зидове, сиромаштва, одбачености, очајања, патње. Ваља подсећати – академике, министре, краљеве – да су само манљиви и смртни људи. То би се из тих прича видело. И поред наизгледне „језерске“ идиле, Димитрије је, најверо- ватније због болести супруге, тих месеци често долазио до „ру- ба“ који, разуме се, често посећује уметнике. Једне летње вечери зазвонио је мој телефон, око пола два иза поноћи. На телефону – Димитрије, очајан: – Владо, буразеру, не могу више! Са мном је готово 171 Претио је да ће са собом учинити неко зло. Сео сам у свог „Југића“, и после петнаестак минута се обрео на Језеру. Затекао сам Димитрија за радним столом препуним папира, са разлете- лим хартијама по поду – очито, писао је читаве ноћи – и са до- пола попијеном боцом црног вина, крај стоних ногара. Разуме се, остао сам с њим до јутра, при чему смо ту, и још једну боцу, докрајчили, а отишао сам тек кад ми је обећао да неће учинити, како се то каже, „ништа непромишљено“. Али је знао да позове и бодар, осокољен, нарочито после каквог књижевног успеха: – Да знаш само какву сам песмурину написао! Тако би рекао – не песму, обичну, већ песмурину – страшну, сјајну! Ми млађи смо се, кадгод, помало и завитлавали, имитирају- ћи га, јер је он, скоро неприметно, шушкетао, и умео врскати док изговара слово „с“, чиме би нам реч „песмурина“, постајала и смешнија. Софија је, на жалост, преминула, и Димитрије више није хтео да остане сам, у викендици на ободу града. Он је био од оне врсте људи којима је потребан свакодневни контакт – разговор, чашица, цигарета, кафа. Са њим је било немогуће разговарати „у рукавицама“: он вам одмах повери све своје проблеме и бриге, па и ви према њему морате бити отворени. Мислим да је веровао у људе, што говори о неисквареном срцу. Имао је већ један бла- жи мождани удар и плашио се да, у случају хитне потребе, не остане сам, далеко од медицинске помоћи. То је, уз чињеницу да му деца не живе у Крагујевцу, убрзало његову одлуку да прода кућу на Језеру и до краја свог живота остане у Дому за старе. Сећам се да сам га питао, тих дана, не баш сигуран да је донео ваљану одлуку – је ли добро промислио, али он ми је одговорио да јесте, и да је то његова последња: – Ја никад у животу нисам прао, пеглао, кувао, чистио... Па нећу ни сад. Та је одлука, сигурно, донела десетак-петнаест година збри- нутости, али тешко да је донела срећу. Време за срећу је исте- кло. Ми сматрамо, и не без права, да из живота ваља отићи она- ко како је то у Кополином филму „Кум“ учинио Марлон Брандо, играјући се са унуком. Одеш по лопту у врт, сагнеш се, са сме- шком на уснама, и... и више не устанеш. Није ли то најбољи излаз? Дом за старе, без обзира на своје погодности, није нам ни блиско, ни драго „решење“. То је и Димитрије знао. Једном при- ликом ми се пожалио: 172 – Имам све што ми је потребно. Али, знаш, Владо, ипак је неподношљиво... Сваке недеље неког износе... То је туробно место, са кога путеви воде – у болницу, или право на гробље. Трећег пута одатле – нема. И стално се суоча- ваш с чињеницом да јутрос износе онога са ким си до јуче пио кафу. Ваља рећи, овом приликом, и да је Димитрије, при тој одлу- ци, био испоштован – потпомогнут – и од стране града. Уопште, он је један од оних ретких уметника који су од стране родног града добили „све што се може добити“ (не само стан и посао, већ и највише градско признање, које се некада звало Октобар- ска, а данас Ђурђевданска награда, о чему ће речи бити касније). Тако је не само кад је реч о смештају. Отишавши у пензију, он је сваке, или сваке друге године, штампао нову збирку песама, најчешће уз финансијску помоћ града Крагујевца. Прича се да је стара власт оставила велике дугове граду. То је вероватно тачно, али ти дугови сигурно нису настали због трошкова датих на Димитријеве збирке. Напротив, да су више давали у том смеру, оставили би, сигурно, мање дугова. Ваља овде поменути име Саше Миленића који би се увек, као председник Скупштине гра- да, нашао при руци, кад год би Димитрију затребала помоћ, од смештаја у Дому до штампања књиге. Николајевић је, с те стра- не гледано, један од ретких примера срећне симбиозе града са својим уметницима. Други су прошли, и пролазе, далеко, да- леко, горе од њега. Крајем девдесетих година, Димитрије се поново активирао на књижевном плану, овог пута помало неочекивано. Наиме, у време кад су социјалисти први пут изгубили власт у Крагујевцу (1996–2000), донели су одлуку да покрену лист „Лид“, који је требало да заступа њихове интересе и – да напада нову градску власт. Уредник културе у „Лиду“ постао је Милан Николић који је убрзо схватио да нема довољно сарадника (читај истомишље- ника, јер није било једноставно сарађивати против власти града у којем живиш). И, Николић се досетио. Димитрија, друга из младости. Била је то, ипак, помало неочекивана одлука, јер су њих двојица пре тога имали јавну полемику око чињенице да је Николић, како је Николајевић изјавио у престоничким новина- ма, „од непесника правио песнике, допуњавајући кућни буџет“, то јест, да је Милан правио збирке анонимним амбициозним по- четницима, како би зарадио пару више. Настала је прилична „фрка“ и они неко време нису говорили, па је ово био јавни знак помирења. Могуће је да Николић није нашао никога другог у 173 кога би имао (партијског) поверења. Димитрије је добио задатак да, у рубрици културе, пише приказе новоизашлих књига. У то време, у Београду је један млади доктор наука, како се причало, покушавао да дође до катедре на Београдском универ- зитету. То му није полазило за руком и он се обратио за помоћ партији која је „држала“ универзитет. Вероватно су му рекли – како да не, али, кад већ пишете... А још је вероватније да није требало ништа да му кажу, све је већ знао сам. И он је својим критикама напао Драгослава, Видосава и – мене. Како сам чуо, добио је катедру. Драгослав и ја нисмо јавно реаговали (ја сам критичару упутио приватно писмо захвалности), али Видосав јесте, и мислим да га је у свом одговору, ко зна зашто, назвао „Мириним дечком“. Све је то сада неважно, и заборављено, као егзекуција више „у ћорсокаку дносвемира“, а доктор је, од тада, далеко тиши. Ко зна зашто је све то добро, уосталом. Ова прича је важна због чињенице да сам и у листу „Лид“, одмах после те „београдске“ критике, прочитао текст скоро истог набоја (као и тај београдски доктор, писац текста ме, наоко, хвали, вели – не да је талентован, али... и онда почиње списак „шта ја све себи допуштам“, укључујући и скаредне речи). Причам ово због чи- њенице да је потписник тог крагујевачког текста – управо Ди- митрије Николајевић. Шта сам могао да помислим, сем да бију – и са неба и са земље... Уз чињеницу да радим у „четничкој“ новини – све то добија сасвим друкчију конотацију и са књижевног се сели на неки други терен... Сретнем Димитрија у граду, а он, одмах, очајнички шири руке: – Јеси ли видео шта ми је урадио Милан Николић? – Шта је урадио теби, не знам, али шта си ти урадио мени, то сам видео. Нема проблема, нисам ти замерио, напротив, хвала на искрености. – Ма не разумеш – шири руке он. – То је текст Милана Ни- колића. Написао га је у редакцији за време моје одсутности, а онда потписао мене! – Нисам видео да си ауторство демантовао – рекох. – Покушао сам. Али, знаш како је. То је лист који се бави сасвим другим темама као главним. Ко ће још демантовати ау- торство текста у дну претпоследње странице? Само су одмахну- ли руком... Ваљда у одговор на такве ствари, у свом зборнику „Пут је круг“ који је дао једну мапу тадашњег крагујевачког песништва, Димитрије је узео управо – моје песме из „инкриминисане“ 174 збирке, пропративши их сасвим друкчијим текстом, ваљда да би рекао како ствари одиста стоје. Игром случаја, ако је то случај, обрео сам се у жирију за до- делу „Ђурђевданске награде“, пре неких седам или осам година. Тај жири ради по основу већ пријављених кандидата, а на прија- ву кандидата имају право сви – од обичних грађана до институ- ција. Дакле, жири не предлаже и не заступа „своје“ кандидате, већ расправља о већ предложенима, на јавном конкурсу. У обла- сти културе, те године су били предложени два новинара, један сатиричар и - Димитрије Николајевић. Било је, свима, јасно да је Николај већ најозбиљнији кандидат – јер је читав живот провео у Крагујевцу, „радио у култури“, написао поему о шумаричким жртвама, која је јавно изведена у Шумарицама, напокон, по одласку у пензију објављивао књигу за књигом. Те збирке песа- ма, по мом мишљењу, спадају у најбољу његову песничку остав- штину. Као и многи неосимболисти пре њега, рецимо Данојлић или Иван В. Лалић, он је, у мери свог талента, „превазишао“ ту ограничавајућу поетику и запевао конкретније, онда кад је кре- нуо у сусрет, како је сам говорио „понижавајућој“ старости. Од- једном је неосимболистичка бескрајна сфуматозна стаза, пос- тала стаза ка бунару на којем треба свакодневно захватати воде, или до дрвљаника, где треба отићи по цепке. Све на шта песник баци поглед као да тражи његово ново изјашњење, конкретно, свеупечатљиво, уједно животоносно и смртослутно. Зоран Пет- ровић и ја писали смо о скоро свим његовим „последњим“ збир- кама (о свакој би песник рекао да је „последња“, али би већ на- редне године себе демантовао новом „последњом“ збирком). Оне су примећене и ван Крагујевца, у престоничној штампи и критици. Према томе, било је више него јасно да у залагању да Димитрије добије Ђурђевданску награду, уопште нећу бити „другарски“ расположен, већ да је он, поготово у предложеној конкуренцији – понајвише заслужује. Кад сам на седници жири- ја образложио ово што сам управо написао, настао је мук ува- жавања и одобравања. Нико ни реч против. Али – у ћутању се осетило још нешто. Нисам, одмах, могао да прозрем шта и тек кад смо изашли на паузу, отпочело је кулоарско сашаптавање, типично за наш општенационални новоградски политички кур- варлук. Нису смели да то кажу јавно, али су кренула ходнична оговарања: сетили су се! Чега? Да је Димитрије неколико година раније радио у социјалистичком листу, а лист је, тада, писао управо против ове исте власти која се ето, неколико година кас- није, вратила на сцену. Сад би они требало да награде некога ко 175 је био у противничком табору! Интересантна ствар, нико Дими- трију није замерио што је скоро четрдесет година био „на ли- нији“ партије – јер су и неки чланови жирија, као и он, тада би- ли тврдолинијашки комунисти. Али, кад се у новонасталим при- ликама опредељивало другачије, у вишепартијском систему, одједном му је замерено што је неколико година сарађивао у културној рубрици једног локалног просоцијалистичког гласи- ла! Иако, разуме се, ни реч није писао на политичке теме... Но, и даље ми нико јавно није смео приговорити, јер је моја аргументација била више него „тешка“, далеко тежа од њихове којом је требало наградити и једног „њиховог“ ревносника. И тако, мало сам попустио ја, мало они, и Димитрије је добио нај- већу награду нашег града. Додуше, у тај жири више никада ни- сам позван – да им, ваљда, не бих кварио рачуне и изазивао бес- потребне кулоарске уговоре. У време док сам радио у Спомен-парку и организовао, изме- ђу осталог, концерте посвећене шумаричким жртвама („Октох“), уобичајио сам да на каталозима одштампам неколико реченица каквог истакнутог уметника о самој манифестацији. Године 2010. те пригодне реченице је за каталог написао и Димитрије. Наредне године, његова кћи, сликарка Тања Николајевић-Весе- линов имала је изложбу у галерији „Мостови Балкана“ која је била под управом Спомен-парка, и у чијем отварању је учешћа узео, разуме се, и сам Димитрије. Многи су ме, у време кад сам, као млађи од њега, преузимао на себе главне послове часописа „Липар“, злобно, чак и подру- гљиво, питали зашто не „гурнем у страну“ Димитрија, и не пре- узмем часопис, али ја сам одговарао увек исто (а овде у сали има присутних који то могу да потврде) – да ће Димитрије оста- ти главни уредник тог часописа – све док то сам буде желео. И одиста, ниједан број часописа није изашао, а да претходно њему није послат на увид, и потпис. А кад су издавачи пожелели, то- ком 2011, да часопис преуреде (и понудили ми да га преузмем, без Димитрија) – ја сам се захвалио, и од тада часопис, без мог и Димитријевог учешћа, излази као стручно-научно гласило ло- калног универзитета. Неки су ми замерили да га нисам пречесто посећивао док је био у старачком дому. То је тачно. Више је он долазио код мене, на моје радно место, док је могао. Молио бих присутне да се не осећају прозваним (јер ту убрајам и себе), али ја не волим гледа- ти много стараца окупљених на једном месту, и увек сам себе и Димитрија радије гледао, као што нас и сад видим, како седимо на тераси његове викендице на Језеру и посматрамо пловке и 176 таласе, пијуцкајући кафу или вино. Такву слику бих и од данас, кад је о Димитрију реч, волео да задржим. На крају, ја не знам хоће ли српска култура дозрети дотле да изрази једну културолошку потребу за окупљањем своје свеу- купне стваралачке снаге, и престати с њеним арчењем и губље- њем. Ако не престане с тим погубним послом, она ће најпре у духу, а потом и територијално, и свакојако друкчије, изгубити – не само свој смисао и значење, већ и право на своје физичко постојање. Угасиће се као утуљени пламен. Уколико се озбиљно културолошки не позабавимо свим деловима једне органске це- лине, она ће, просто, изумрети и распарчати се. Учини ли српска култура оно што јој од срца желимо, а то у нашем тумачењу ствари значи „опстане ли“, мораће да рачуна и са Димитријевим доприносом. Он је написао неколико изванредних песама (из ра- ног периода „Једно дрво у даљини“, „Као лишће труло“, из поз- ног „У авлији стаза“, „Украј језера“ итд) – и сећам се колико му је било драго кад сам те песме уврстио у један могући антоло- гијски избор који сам дао за часопис „Браничево“, као одговор на анкету о савременој српској поезији. Тамо је своје песме опет могао видети придруженим песмама песника са којим је запо- чињао песничку авантуру, од Колунџије и Тимотијевића до Миљковића и Бећковића. Никада нисам имао дилему да је оном најбољем Димитрију Николајевићу, као и многим другим зас- лужним именима наше ванпрестоничне културе – тамо и место. За нас који се бавимо овим прилично уклетим послом, смрт је неважна чињеница, јер смо својим животима покушавали до- казати да неће ништа променити, осим што ће добити на глода- ње ово мало преосталог тела. Духу она не може нашкодити, а душа већ и сама, од постања, бира свој вечни пут. Породици ос- таје туга, а ми остали скоро да се можемо и порадовати због чи- њенице да се Димитрије духовно определио, и том опредељењу у животу, у којем је лепе године дочекао, до последњих својих дана био бистра ума, и на ногама – остао веран. Нека му је лака наша српска земља, хвала му и слава му!

Нема коментара:

Постави коментар

COMPLETARIUM

Сазвежђе З уз подршку - WordPress-a

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online


KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta


My Opera

Руј. Рајско дрво Звижда


UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online


АЛАЈБЕГОВА СЛАМА

Друга друкчија незнана, Србија.Изравнања


Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.


Амблем

Амблем тајног писма света


БОБОК, БОБОК, БОБОК

Дневник писца 1873.


Баксузи, намћори, угурсузи, јуродиви...

Јуродиви бога ради


ВАСЕЉЕНСКИ ЛИСТ

Новине Едиције Заветина


ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)


ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА


ГРАБАНЦИЈАШ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања


ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих


ЕCUMENICAL NEWSPAPERS

...


ЗАВЕТИНА

ПОСЕБНА ПОРОДИЧНА ЗАВЕТИНА (тзв. Мала заветина, Први петак после Тројице)


ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни


Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику


КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа


КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он


КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...


МАГАЗА

Концентрични кругови: непозната Србија


МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum


Мајмунска завера

По Шкловском


НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз


ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"


ПАМУК

Non, Je ne regrette rien


ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ


ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011


ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.


ПРЕТЕЧА

претеча тефтера


ПРОТИВОТРОВ

Лов на слонове:новости београдских "Заветина"


ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса


Пелазгион

Библиотека ЦАРСКИ РЕЗ online


Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом


РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена


РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса


САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми


СУЗ

Mагазин Групе "Сузовци"


СУРБИТА(р)

Библиотека Прототипа


Сазвежђе Мирослава Лукића

Најважније о Бели Тукадрузу (алиас М. Лукићу)


Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"


ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца