ПоРтАл

ПоРтАл
Сазвежђе З

недеља, 3. април 2016.

Када је о мотивима реч, извесно је да је Сандук пун таме мала целина заошијана у најразличитијим правцима

ТОДОРОВИЋЕВ ТАВНИ ПРОЗНИ КОВЧЕЖИЋ / Срба Игњатовић

Мотив са Старе планине / Мирослав Тодоровић
Мотив са Старе планине / Мирослав Тодоровић
Приземна подела „књижевног посла“ сходно којој песник ваља да пише искључиво песме, прозаиста приче или романе (писати и једно и друго већ није одвише препору-чљиво!) а критичар своје рецензије-приказе и есеје у нашим просторима чини се да је већ прилично времена превазиђена. Ташто држим да сам, овоме обрту, и сам понешто допринео. А сада, ево, том прекршајном стазом креће и Мирослав Тодоровић, премда, опет ћу хвалисаво, одавно знам за његов приповедачки дар, делимично ствар завичајног наслеђа али и искуствени нанос. Поводом ове потоње тврдње: зар није то онај песник што је, зарана, опевао негдашње наше трудбенике-мученике, ту гулију,како он зна да каже, наводне „јунаке рада“ изђикале уз празан пасуљ у мензи, „умне поруке“ шефова и предрадника ( попут оне да гулији треба дати тек колико да им задњица не зарасте) и отужне говоранције некдањих политиканата, мајстора „самоуправног модела“ пра-знословља?
Када се том „миљеу“ поврати, Тодоровић прибегава раскошном  живом говору, народски сочном, веристичком и више него ефектном. У исти мах изоштрени посматрач, Мирослав Тодоровић није залуду „штио књиге“, мрчио и оштрио своје поетско перо. Писање поезије неповратно је усложило његов исказ нијансама, разбокореним асоцијацијама, умним опажањима, смислом за „крупницу ситницу“, за иначе скрајнуте и баш због тога битне детаље
. Другим  речима, овај аутор успело влада различитим типовима и нивоима језика и израза, дискурсима,како то учени критичари воле да кажу. И све је то очито у збирчици прозе Сандук пун таме, све до аутоироничног местимичног набоја који прати казивања о судбини писца и књига – што уопште узев, што када је реч и о самом нашем аутору.
Ова опаска биће поготову схватљива ономе ко прочита минијатуру о томе како се М. Т. похвалио земљаку да му је књига, а држи да се исплатило чекати, сада већ давна године објављена у издању престоничке Српске књижевне задруге. На шта му земљак отповраћа да се није морао баш толико да труди: задруге има и у њиховом селу, и надалеко је позната…
Надобудни читач ту би застао и намрштио се над сељачком мудролијом: незнање, непросвећеност, заосталост…кал у којем се давимо! промућурни читалац, међутим, неће овако поједноставити ствари јер је у цигло неколико животних а шкртих, опорих а вишезначних реченица „спаковано“ читаво једно бреме, завежљај и многозначје поникло из ситуације што је, очито, најпре доживљена а потом записана /описана.
Има у овој књижици још таквих минијатура. Споменућу тек ону у којој напредна и раздрагана унучад поручују баби да јој је место на Бубњу, да је она већ тамо (дакле – на гробљу), или, пак, запис и „инсталацији“ с Мона Лизом на зиду сеоске пушнице. Наоко из исте равни пониче и ниска минијатура с нешто другачијим исходима, таквим да се у њима прожимају лирско и умствено, поезија и проза. Реч је о минијатурама какве суКамен,Несаница,  Из живота, Страшан суд, Животи, Човек или писац, Човек и поготову закључна Тачка. Нису ни оне, наравно, монотипне, саздане све на исту „модлу“.  Некад им је и оса и обличје споменути живи говор, директан исказ. У другим случајевима се, опет, непосредно опажа како „сарађују“ песник и прозаист – размењују, узајамно оштре и позајмљују један другоме своје алатке.
Када је о мотивима реч, извесно је да је Сандук пун таме  мала целина заошијана у најразличитијим правцима. У том погледу аутор, наш прозаиста, „легитимише“ се као, какосе некад говорило, прави разбарушени песник.Искрено ћу устврдити да ми је то драго и блиско, то јест да ми пружа читалачко задовољство.
Дај, Боже, да тако буде и са тобом, неискварени читаоче! Пуна ми је пипа прозе писане као под шибер, макар да, као и М.Т. , знам да је то оно што се наводно тражи и лобистички слави и награђује.
Потоњом тврдњом приближио сам се и оном кругу причица Мирослав Тодоровића које се непосредно тичу, и које су поникле из доживљаја тзв. књижевног живота.
Материја ми је позната; добро знам које су све јаловости и обмане, опсене и кривотворине, болешчине од сујете и сваковрсне недостојне неподоштине у њу уткане. То је тај наш фамозни књижевни живот, па и он, што би рекао Иво Андрић, „пун гада“. Баш гадалука, колико год наивни очекивали да таквих „појава“ нема у „царству духа“ и међу „витезовима речи“…Кад тамо, прави тамни вилајет!
Тодоровић је, додуше понешто узгредно, решио да и о томе у својој прози посведочи. И добро је што је и то учинио.
Имам утисак, ипак, да је „отпор материјала“ био поприличан, поготову у случајевима када је аутор, што директно, што индиректно, и себе начинио властитом „темом“.
Овим не желим да кажем како би боље учинио да је шифровао и замеато трагове – макар да је и то понекад користио – већ имам утисак да се, покашто, осећао као онај што ставља со на своју рану, а боље би било да је – ево, сада ћу и ја мало да забраздим – гурао прст у (туђе) лажљиво око.
Ако је икакав „закључак“ сврсисходан,  гласио би да песник Мирослав Тодоровић, отварајући свој тавни ковчежић, није огрешио душу и перо, нити ушао у туђ, њему несвојствен  „забран“.  Као што више готово да нема „чистих песника“, тако се и поезија и проза већ поприлично дуго сусрећу, прожимају  и сустичу. Ваљда у томе грму лежи зец, или одговор на оно Елиотово питање може ли се бити (додајем: с пуном снагом и вером) песник и после двадест и пете године.

Нема коментара:

Постави коментар

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194

НОВО ВРЕМЕ (1941 - 1944) - Бојан Ђорђевић  ЛЕТОПИС КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРБИЈЕ  ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-194
1458. Успела приредба „Централе за хумор" : „Весело поподне" у Ко- ларчевој задужбини / Б. В. Б.(ранковић). - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. 1459. Срећан почетак рада Филијале позоришта Удружења глумаца. - Год. 4, бр. 1064 (уторак, 3. октобар 1944), стр. 2. Прва представа у новој сезони била је Зона Замфирова, и изведена је у сали биоскопа „Морава". Ово је била последња позоришна представа у Београду за време окупације, јер су одлуком немачких окупационих власти од 5. октобра забрањена сва јавна окупљања и све приредбе.

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године

Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка. -Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела --- видети више

Популарни постови

ПРЕПОРУКЕ (01)

планетарни књижарски излог заветина

MOARA PARASITA: лице/Белатукадруз библиотека:АB OVO, Браничево, Пожаревац, 2012, стр.321, 21 цм - броширано са пластификацијом, ћирилица. цена 700,00 српских динара, плус поштански трошкови. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 630,00 дин.


Одломак из образложења за Недодељену награду: Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха,песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294) Да се позабавимо укратко „Лицем“ MOARЕ PARASITЕ. Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту.
Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није
категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха, писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело. Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница, до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја ловио у потоку који кроз њега протиче.

БЕЛА ТУКАДРУЗ
LAS VILAJET
(АНОНИМНА ХРОНИКА)
Одабране песме 1993 – 2003

ЦИП – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-163.41-1
ЛУКИЋ, Мирослав 1950 –
Las vilajet : (анонимна хроника) : одабране песме 1993 – 2003 / Белатукадруз; одабрао и поговор написао Душан Стојковић. – Центар за културу : Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, 2010…. – 232 стр.; 21 цм.



Библиотека Којекуде; књ. 3
Едиција Добитника Повеље Карађорђе (2009)
Цена 800, 00 дин. Са повлашћеним попустом од 10 % за купце целог Пакета: 720,00 дин
(Препорука:Анђелко Анушић )…Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хули, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића – увек је у потрази за метафизичком истином/истинама – хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим „зорама света и историје које још нису свитале“, како би рекла Аница Савић-Ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни…видети више