ТОДОРОВИЋЕВ ТАВНИ ПРОЗНИ КОВЧЕЖИЋ / Срба Игњатовић
Мотив са Старе планине / Мирослав Тодоровић
Приземна подела „књижевног посла“ сходно којој песник ваља да пише искључиво песме, прозаиста приче или романе (писати и једно и друго већ није одвише препору-чљиво!) а критичар своје рецензије-приказе и есеје у нашим просторима чини се да је већ прилично времена превазиђена. Ташто држим да сам, овоме обрту, и сам понешто допринео. А сада, ево, том прекршајном стазом креће и Мирослав Тодоровић, премда, опет ћу хвалисаво, одавно знам за његов приповедачки дар, делимично ствар завичајног наслеђа али и искуствени нанос. Поводом ове потоње тврдње: зар није то онај песник што је, зарана, опевао негдашње наше трудбенике-мученике, ту гулију,како он зна да каже, наводне „јунаке рада“ изђикале уз празан пасуљ у мензи, „умне поруке“ шефова и предрадника ( попут оне да гулији треба дати тек колико да им задњица не зарасте) и отужне говоранције некдањих политиканата, мајстора „самоуправног модела“ пра-знословља?
Када се том „миљеу“ поврати, Тодоровић прибегава раскошном живом говору, народски сочном, веристичком и више него ефектном. У исти мах изоштрени посматрач, Мирослав Тодоровић није залуду „штио књиге“, мрчио и оштрио своје поетско перо. Писање поезије неповратно је усложило његов исказ нијансама, разбокореним асоцијацијама, умним опажањима, смислом за „крупницу ситницу“, за иначе скрајнуте и баш због тога битне детаље
. Другим речима, овај аутор успело влада различитим типовима и нивоима језика и израза, дискурсима,како то учени критичари воле да кажу. И све је то очито у збирчици прозе Сандук пун таме, све до аутоироничног местимичног набоја који прати казивања о судбини писца и књига – што уопште узев, што када је реч и о самом нашем аутору.
Ова опаска биће поготову схватљива ономе ко прочита минијатуру о томе како се М. Т. похвалио земљаку да му је књига, а држи да се исплатило чекати, сада већ давна године објављена у издању престоничке Српске књижевне задруге. На шта му земљак отповраћа да се није морао баш толико да труди: задруге има и у њиховом селу, и надалеко је позната…
Надобудни читач ту би застао и намрштио се над сељачком мудролијом: незнање, непросвећеност, заосталост…кал у којем се давимо! промућурни читалац, међутим, неће овако поједноставити ствари јер је у цигло неколико животних а шкртих, опорих а вишезначних реченица „спаковано“ читаво једно бреме, завежљај и многозначје поникло из ситуације што је, очито, најпре доживљена а потом записана /описана.
Има у овој књижици још таквих минијатура. Споменућу тек ону у којој напредна и раздрагана унучад поручују баби да јој је место на Бубњу, да је она већ тамо (дакле – на гробљу), или, пак, запис и „инсталацији“ с Мона Лизом на зиду сеоске пушнице. Наоко из исте равни пониче и ниска минијатура с нешто другачијим исходима, таквим да се у њима прожимају лирско и умствено, поезија и проза. Реч је о минијатурама какве суКамен,Несаница, Из живота, Страшан суд, Животи, Човек или писац, Човек и поготову закључна Тачка. Нису ни оне, наравно, монотипне, саздане све на исту „модлу“. Некад им је и оса и обличје споменути живи говор, директан исказ. У другим случајевима се, опет, непосредно опажа како „сарађују“ песник и прозаист – размењују, узајамно оштре и позајмљују један другоме своје алатке.
Када је о мотивима реч, извесно је да је Сандук пун таме мала целина заошијана у најразличитијим правцима. У том погледу аутор, наш прозаиста, „легитимише“ се као, какосе некад говорило, прави разбарушени песник.Искрено ћу устврдити да ми је то драго и блиско, то јест да ми пружа читалачко задовољство.
Дај, Боже, да тако буде и са тобом, неискварени читаоче! Пуна ми је пипа прозе писане као под шибер, макар да, као и М.Т. , знам да је то оно што се наводно тражи и лобистички слави и награђује.
Потоњом тврдњом приближио сам се и оном кругу причица Мирослав Тодоровића које се непосредно тичу, и које су поникле из доживљаја тзв. књижевног живота.
Материја ми је позната; добро знам које су све јаловости и обмане, опсене и кривотворине, болешчине од сујете и сваковрсне недостојне неподоштине у њу уткане. То је тај наш фамозни књижевни живот, па и он, што би рекао Иво Андрић, „пун гада“. Баш гадалука, колико год наивни очекивали да таквих „појава“ нема у „царству духа“ и међу „витезовима речи“…Кад тамо, прави тамни вилајет!
Тодоровић је, додуше понешто узгредно, решио да и о томе у својој прози посведочи. И добро је што је и то учинио.
Имам утисак, ипак, да је „отпор материјала“ био поприличан, поготову у случајевима када је аутор, што директно, што индиректно, и себе начинио властитом „темом“.
Овим не желим да кажем како би боље учинио да је шифровао и замеато трагове – макар да је и то понекад користио – већ имам утисак да се, покашто, осећао као онај што ставља со на своју рану, а боље би било да је – ево, сада ћу и ја мало да забраздим – гурао прст у (туђе) лажљиво око.
Ако је икакав „закључак“ сврсисходан, гласио би да песник Мирослав Тодоровић, отварајући свој тавни ковчежић, није огрешио душу и перо, нити ушао у туђ, њему несвојствен „забран“. Као што више готово да нема „чистих песника“, тако се и поезија и проза већ поприлично дуго сусрећу, прожимају и сустичу. Ваљда у томе грму лежи зец, или одговор на оно Елиотово питање може ли се бити (додајем: с пуном снагом и вером) песник и после двадест и пете године.
Нема коментара:
Постави коментар