СРОДНЕ ВЕСТИ

          ВЕЛИКА прича о уздизању обновљене Србије из запустеле дивљине у модерну државу још увек је мало позната. Било је то време када су досељеници, потомци Срба који су из отаџбине отишли у вековним сеобама, поново мукотрпно крчили просторе за села и путеве у "океану српских шума", како је нашу земљу 1833. видео француски дипломата и путописац Ламартин.После успеха Другог српског устанка, у Београдском пашалуку, који је био цела Србија, живело је око 120.000 пореских глава, односно мушкараца хришћана од седам до 80 година. Аустријски архиви наводе да је око 80 одсто територије било под густим, старим, храстовим шумама. Пруски официр, племић и путописац Ото Дубислав фон Пирх дивио се српским шумама и сматрао је да ће њихово мудро коришћење донети богатство земљи која се развија.
          - Савршена тишина влада у Шумадији. Ниједне птице певачице, само једва чујан шум ветра који њише таласе од лишћа. Свето дрвеће, од којег се свако у данима опасности претвара у хајдука, као да је било потпуно црно под плавим небом. Пословица вели: Ко обори једно дрво, убије једног Србина. Ове шуме, у којима пребивају виле и мала божанства, оживљавају сећања на бића која смо волели а којих више нема - сетно је описао франуски путописац Жозеф Ренак остатке прашума у Шумадији, кроз коју је прошао у другој половини 19. века.
          Данас је тек нешто више од четвртине Србије покривено шумом, што је далеко испод просечне шумовитости европских земаља од 46 одсто. То показује да није послушан савет и завет књаза Милоша, који је убрзо по стварању аутономне кнежевине покушао да заштити шуме. Он је био згрожен нестајањем зелених тврђава које су вековима биле уточиште и светилиште Срба. У доба османских прогона, као сеоска црква и збориште најчешће је коришћен управо простор под крошњама светог дрвећа, старих храстова записа
          . Уништавање природних богатстава Србије, којима су се дивили западни путописци, Милош је покушао да заустави на Спасовдан 1837, када је сазвао скупштину и у уводној беседи поновио - Ко обори једно дрво, убија једног Србина. Неписмени књаз се показао као далековиди први еколог и урбаниста Србије, покушавајући да уведе закон о уређењу села који подразумева да се раштркане куће ушоре, уреде и групишу.
          - Невоља је наш народ принуждавала, те се морао по шумама, гудурама и врлетима крити и коједкуд себи куће градити. Како се невоља ова почела умањивати и ишчезавати, народ се наш умножавао, осигуравао и боље настањавати почео, обогаћивајући себе разнијем добрима земним. Но што се он већама умножавао и распрострањавао, то је све већу штету себи чинио. Толике се шуме утаманише, толика земља бескорисна лежи. Куће остадоше на далеко, због чега нит сусед са суседом не може ни састајати се ни поразговарати, нит један другом шта помоћи може - убеђивао је Милош скупштину да прихвати закон.
          Наиме, после победе у Другом устанку, "Србија слободија", у којој није било племића великопоседника и где је свако могао да има онолико земље колико је искрчи, постала је магнетски привлачна. Статистика наводи да је пропорционално величини територије млада српска држава у 19. веку имала највећи проценат усељавања после Сједињених Америчких Држава. Колонисти, у највећем броју сточари из динарских предела, почели су да граде веома раштркана села старовлашког типа. Зачуђени савременик Вук Караџић је говорио да нека од њих заузимају простор "већи од Беча".
          Како су се породице шириле и живеле у све већем благостању, благородног дрвећа је било све мање, као и заједничких пашњака. Похлепа је узимала данак, древне шуме су неплански и немилосрдно крчене ради њива и ливада, и свако је постављао своје многобројне међе и ограде око уџерица и чатрља. Тако је нестало пространство на коме су пасла многобројна заједничка стада, стоке је било све мање, а људи су живели све теже. Књаз Милош је на то упозоравао, али није био озбиљно схваћен, па је ружан обичај дивље градње, нерационалног заузимања заједничког простора и уништавања зелених површина опстао до данашњих дана.
          Као и данас, ни у Милошево време просветитељски говори нису доносили озбиљнији учинак. Спасовданска скупштина је одбила Милошев закон о уређивању села, а одлучни књаз је тад решио да се на други начин бори против примитивизма и заосталости. Његови момци и војска, који су већ са успехом сакупили добровољце за крчење и изградњу путева, с једнаким еланом почели су да помажу у екологији и урбанизацији Србије.

          ШУМЕ САЧУВАЛЕ НАЦИЈУ
          Србија је почетком 19. века била оштро подељена.
          - Усред "океана српских шума", како их Ламартин назива, наилазило се с времена на време на пропланке из којих су се уздизали високи јабланови и минарет. Међу њима и око њих чамили су наши оборени градови и порушене и опустошене вароши с турским, грчким, цинцарским и већ однарођеним српским становништвом, које се носило као и Турци и живело по турски - записао је велики етнолог Тихомир Р. Ђорђевић.
          У шумским пространствима крила се друга Србија.

          РУШИ КУЋУ ЗБОГ КРОВА
          Књаз Милош је имао муке да скине са српских кућа сламу и кору дрвета које су служиле као кровни покривач и лако се палиле изазивајући катасрофе. Још 1820. он издаје наредбу:
          - Ко год није досад покрио свој дом с ћерамидом или даском, има до два месеца да је покрије, ако не жели да му се кућа из темеља развали.
          Исту наредбу понавља и 1821, после серије пожара који су изазвани паљењем сламних кровова.
          - Да сваки своју кућу сламом покривену, сад даскама или ћерамидом покрије, а ко не послуша, да му се кућа открије и остане тако док не направи кров од шиндре или црепа - наредио је Милош. Одлуку о раскривању кућа надзирали су његови опасни гардисти, па су кровови Србије убрзо били направљени од шиндре и црепа.