 |
| Повремени избор - Неазвисних издања |
..
..
= извор: из књиге Владимир Димитријевић: Књиге од утробе
(Записи пропалог песника). - Лио, Горњи Милановац, 2014.
* * *
Писмо Ивана В. Лалића - Владимиру Димитријевићу
Београд, 26.XII 1988.
Драги Владимире,
Не бих могао да се мирне савести
опростим од ове године, а да вам
не напишем ово писмо. Хтео сам да га
напишем почетком октобра -
али ме је време, ћудљиво, још једном
преварило - миц по миц... А
замишљам вас у униформи у Карловцу,
граду у којем сам и ја носио
СМБ униформу, као питомац Школе
резервних инжињеријских
официра, давно, давно... Премерио
Козјачу пупком, у свим смеровима
руже ветрова... И писао књигу„Велика
врата мора”. Да ли и ви сада
пишете књигу песама? Ако пишете, надам
се да се крећете у простору
који сте назначили (наговестили) у
„Преображењу Нарциса” или
„Успаванки” („Говор оплазине” је на
опасној граници где језик прети
да се отме контроли песника; а језик
је, као ватра и вода, добар слуга
и лош господар...). Свакако, надам се
да не пишете на енглеском;
Thinking about Summer Birds is a lousy poem indeed; it
s even lоusy
English... За вашу утеху: и ја сам правио такве lousy покушаје, на
енглеском, француском и немачком;
најбоље је испала једна песма на
немачком, која је бедни пастиш
Рилкеа... треба се држати свога језика
који је, како је то показао Даничићев
превод Старог завета, језик ако
не неограничених, а оно неисцрпљених
могућности.
Говорећи о преводима: Блејк је много
крупан залогај. Ваш сам
превод доживео као једну радну верзију,
као покушај - који обећава.
„Гавран” је занатски много боље
савладан, то је препев који би се
могао и објавити; невоља је што постоје
(до сада) два која су
објективно боља... Nevertheless, честитам (премда би неке ритмичке
неравнине требало изгладити - али ви то
можете).
Кажете ми, у вашој другој карти из
Карловца: „Јачи сам но кад сам
дошао.” Тако треба. Мислим да никад
нисам био јачи него онда у
Карловцу, када сам свог командира чете
тужио команданту батаљона
(и то бива - али врло ретко; спор је
решио командант школе, који је
стао на моју страну; ипак, клоните се
оваквих ситуација у које
вероватно може да упадне само лирски
песник...). Све у свему, за мене
је Карловац био још један факултет,
можда важнији од оног Правног,
положеног пре тога (безболно).
Желим вам све најбоље у 1989.
Срдачно,
Иван В. Лалић
рез.кап.ЈНА
стр. 109
* * *
НА ИВИЦИ
СМИСЛА
(Неколико
маргиналија)
О „ПРОПАЛОМ
ПЕСНИКУ”
Када је, мени драги и ауторативни,
Милован Данојлић, прочитао, у
часопису „Људи говоре”, мој запис о
преписци са Иваном В. Лалићем,
у коме сам себе именовао као „пропалог
песника”, побунио се, и рекао
да не могу бити „пропали песник”; иако
више не пишем стихове, моје
читање и разумевање стихова других
показује да нисам далеко од
истинског поетског стварања. Наравно,
поштујући његову
аргументацију, толико пута потврђену
Данојлићевим делом, нисам
одустао од „инкримисане” синтагме.
Зашто? Зато што осећам да сам
давно изгубио ону пелуд на прстима,
које је било док сам и сам писао
стихове; од свега остала је чежња за
непосредним изразом доступном
једино песнику, и та чежња се, полако
претварала у огледе у овој
књизи. Песник у мени је пропао,
огрубевши од стравне стварности у
којој се обрео човек краја 20. и
почетка 21. века. Али, траг његове
„пропалости”, кроз натрули патос „века
атомске технике и прашумске
етике” (Јустин Поповић) као да, макар
понекад, засветлуца у речима
ових записа,
скрханих огледалаца наше личне и народне судбине.
120. стр
Нема коментара:
Постави коментар